Српска чуда у животу руског уметника: „Руси уче умеће иконописа са српских фресака“

Валериј Близњук

Фотограф и иконописац Валериј Близњук, чија је изложба фотографија „Начин живота“ отворена ових дана у Народном музеју Панчева уз подршку фонда Светог кнеза Лазара и Друштва српско-руског пријатељства „Словенски савез“, говори за наш сајт о томе како га Србија инспирише и свим српским „чудима“ у његовом животу.

Валериј Близњук је рођен у Москви, али његова породица има украјинско порекло. На украјинском језику „близњук“ значи близанац, а Валериј заиста има брата близанца, православног свештеника Андреја са којим заједно путује и снима документарне филмове („Света гора“, „Сећања на лето“). 

„Чак и ако говоримо о нашем пореклу, ја и брат смо од рођења људи који воле Србе. Рођени смо 26. фебруара, на Светог Симеона Мироточивог, једног од најпоштованијих српских светаца. И тај светац у мом животу има велику важност. Молим му се и он ми помаже. Догодило ми се чак, када сам ишао да се поклоним моштима Симеона Мироточивог у Студеници, да поред мене стоји човек за ког сам затим сазнао да је рођен истог дана као ја и мој брат, па чак и у истом породилишту. Зове се Алексеј и он је такође сликар, а сада смо одлични пријатељи.

Увек сам волео српске фреске. Ја скупљам албуме фотографија и слика и највише их имам на полици књига о Србији. Са количином књига расла је и моја жеља да видим те фреске уживо, јер ни фотографије, ни камера не могу да ти дају то осећање које доживљаваш кад их видиш својим очима. Византијско наслеђе је немогуће изучавати без српског наслеђа. Обишли смо у Србији преко тридесет цркава, снимио сам хиљаду фотографија.

Бавим се иконописом и зато сматрам да су српски иконописци моји учитељи. У руском иконопису је настала празнина због совјетског периода, и сада је јасно да не можемо да се развијамо без српске традиције. Зато и руски иконописци, моје колеге, уче да раде са мојих фотографија из српских храмова.

Када сам био у Србији, потресла ме је лепота пејзажа, природе, али још више – људи. Имао сам осећај да сам се вратио у свој завичај и да су ми сви они рођени људи. Сви људи цене кад се с поштовањем односиш према њиховој историји, али Србија и Срби су за мене нешто посебно. Волим Грке, на пример, али моја осећања према Србима су шира, дубља, изражајнија.

Када сам одлазио из Србије, понео сам са собом српску заставу. Волим српску музику и мелодију српског језика. Толико ми се допада српски језик да могу да разговарам са Србима без преводиоца.

Ја сада сликам икону Симеона Мироточивог за манастир Хиландар, а мој руски друг, ког сам нашао у Србији пред моштима Симеона Мироточивог, онај рођени истог дана у истом породилишту са мном, зове се Алексеј Вронски и он је осликао српску цркву у Аустралији.“

Изложба фотографија Валерија Близњука приказује начин живота људи у Русији, Србији и у манастирима Свете горе.  Сеоска кућа, црква, манастири високо у планинама – све је на њима пуно унутрашње хармоније и божанске лепоте. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“