За савремену Русију ви сте сада олицетворење Србије и Срба, удахнули сте нови живот односима наших земаља. Шта је у вашем послу најтеже?
Милош Биковић: Најтеже је то што посла има превише, а времена премало. Али помаже ми то што су наша заједничка историја и наше везе веома дубоке и важне, јер односи Србије и Русије могу бити уоште пример билатералних односа. Ти односи нису основани само на узајамним интересима, и нису ограничени хоризонтом данашњег дана. Наши народи имају невидљиве споне, духовне, културне, а једна от тих спона је заједнички поглед на свет. Најбољи пример тога је то што је руски монах саветовао Светом Сави да се замонаши, да би се вековима касније први руски цар Иван Велики надахнуо житијама Светог Саве, и основао своје царство угледавши се на немањички модел. И не само први руски цар него и последњи руски цар се умешао у Први светски рат у жељи да заштити Србију и изгубио власт, царство, породицу и живот. Као културни прегалац ја видим свој задатак у томе да људи на такве ствари не забораве.
Како сте доживели вест да сте одликован државном наградом Русије?
Мислим да је та награда на неки начин кредит, и надам се да ћу ту медаљу још отплаћивати заслугама. То је најбољи али и најскупљи кредит у мом животу!
Да ли сте били у прилици да после церемоније додела награда разговарате у четири ока са Путином? Какав је утисак на вас оставио руски председник?
Одликовани „Медаљом Пушкина“ не седе за истим столом са руским председником, већ одликовани „Медаљом дружбе народа“. Тако да још треба да заслужим могућност да разговарам са председником Владимиром Владимировичем, јер „Медаљу дружбе народа“ може добити само онај ко већ има „Медаљу Пушкина“. Веома ценим Владимира Путина и сматрам да је он један од најмоћнијих људи на планети.
А на церемонији сам разговарао са руским министром културе и то је био важан кратак сусрет.
Који лик из класичне руске књижевности желите да одиграте на филму?
Маштам да одиграм истражитеља Порфирија Петровича из „Злочина и казне“ или Раскољникова, или чак кнеза Мишкина. Руска књижевност је пребогата и у њој свако може наћи улогу за себе и свака би била као неисцрпни бунар у ком би глумац својом целом личношћу могао да потоне.
А као продуцент маштам да покажем руској публици наш филм „Јужни ветар“. У Србији обара рекорде гледаности. Руски дистрибутери засад нису заинтересовани, али ја желим да срушим ту преграду.
Добили сте главну улогу у филму о великом совјетском певачу Муслиму Магомајеву. Реците нам више о томе.
То је серијски филм од осам епизода за руски Први канал. Супругу Магомајева Тамару Сињавску глуми дивна и талентована руска глумица Ирина Антоненко. То ће бити филм чаробне атмосфере и за мене је велика част да тумачим лик Магомајева.
Које су вам се песме Магомајева највише допале?
Наравно „Мелодија“, „Позови ме“ и „Краљица лепоте“. Морам да признам да о Муслиму Магомајеву нисам ништа знао док нисам добио ову улогу. Сада знам да је то био човек огромног талента.
За посебне заслуге према Русији се може добити и руско држављанство. Хоћете ли прихватити руски пасош, ако вам једном предложе?
Пасош није толико битан, колико је битно како се човек осећа када се нађе у некој земљи. У Русији се осећам као код куће. Русија ме је прихватила као свог, као рођена мати и ја тамо нисам странац.
Најважније је то што у Русији и Србији постоји одређена представа о томе какав човек треба да буде, то јест о томе како Бог види човека. И када видите такве људе, људе са савешћу, са духовном вертикалом, имате осећај да сте међу својима. Ја се трудим да будем човек који поштује традиције, који уме да гради мостове, човек који уопште гради, а не човек који руши. Неко ко ради на томе да његов таленат дође до изражаја и помаже другима да изразе свој таленат. Русија ми је дала ту могућност да се изразим и на томе сам неизмерно захвалан. Зато формалности по том пасошу за мене нису толико битне.