Прича о породици Дојчиновић: Младе Нишлије на постдипломским студијама у Москви

Дојчиновићи на Црвеном тргу

Дојчиновићи на Црвеном тргу

Немања и Александра Дојчиновић су млади брачни пар из Србије, који су висока академска звања стекли у Русији. За портал Russia Beyond говоре о њиховој љубави која почиње у основној школи, о неочекиваном заједничком животу у Москви, о руским факултетима и московском животу.

Немања и Александра упознали су се у првом разреду Основне школе „Чегар“ у Нишу. Њихово дечје другарство временом је прерасло у тинејџерску љубав, која се прекида пред сам завршетак основне школе. Недуго након прекида љубави разилазе им се и путеви, те одлазе у различите средње школе. Међутим, уочи матуре поново се случајно срећу на 18. рођендану код заједничког пријатеља и љубав се поново рађа. Осам година касније прераста у брак.

Оно што Немању и Александру разликује од осталих младих брачних парова у Србији јесте заједничко школовање у Русији. Немања данас похађа другу годину магистарских студија на „Катедри међународних односа Руског универзитета пријатељства народа“ (РУДН), док Александра ове године на истом универзитету креће на докторске студије из области педагогије. Александра је претходно магистрирала на „Московском државном педагошком универзитету“ (МПГУ), на тему „Ескпертиза система основног образовања у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Русији“.

Александрина диплома магистра

Стипендија Руског дома

„На Филозофском факултету Универзитета у Нишу уписао сам руски језик и књижевност. Био сам трећи на ранг-листи на пријемном испиту за факултет. После годину и по дана студирања, пружила ми се могућност да своје школовање наставим у Москви, где живи мој отац. Међутим, уместо руског језика и књижевности у Москви сам одабрао међународне односе на РУДН-у. Након две године самофинансирања, захваљујући добром просеку, стекао сам право и на стипендију Руског дома из Београда“, говори Немања.

Немања дипломирао на РУДН

„Александра није била одушевљена мојом намером да напустим студије у Нишу и преселим се привремено у Москву. Током прве две године мог школовања у Москви периодочно долазила је код мене у туристичке посете. Готово у исто време када сам предао документе за стипендију Руског дома у Београду, Александра је у Нишу са успехом окончала специјалистичке студије из предшколског образовања у Алексинцу. Одлучили смо заједно да и она конкурише за стипендију Руског дома на факултету МПГУ, с тим што је у њен програм била укључена и прва година учења руског језика. Мојој срећи није било краја када је и њен захтев за стипендију позитивно решен“, објашњава Немања како је овај млади брачни пар помало неочекивано почео заједнички живот у Москви.

Своје резерве које је имала према Москви и Русији, условљене добрим делом сујетом и љубомором због Немањиног одласка из родног града, нестале су када му је први пут отишла у посету. „Лепотом и размерама велеграда, Црвеним тргом, Царицином, Сергијевим Посадом, Кусковом, музејима, као и лепим пријемом на који сам наишла код Немањиних руских пријатеља била сам опчињена. Међутим, тада нисам ни маштала да ћу кроз само две године захваљујући стипендији Руског дома наставити своје студије тамо“, почиње Александра свој део приче за наш портал. „Свој дипломски рад на специјалистичким студијама одбранила сам 3. октобра 2015. године, а већ следећег дана била сам у авиону за Москву.“

Дојчиновићи на паради Бесмртног пука

Колеге и љубав према Немањи јачи од носталгије

„Прва година у Москви била је веома тешка, јер практично нисам говорила руски језик. На МПГУ променила сам неколико група. Памтим студенте колеге из Румуније, Турменистана, Монголије, Вијетнама, Кине и Јапана. Имали смо сличан проблем неразумевања руског језика, били смо упућени једни на друге и дружење са њима помогло ми је да пребродим почетне кризе, као и носталгију за родним градом. То је био један од можда и кључних разлога, уз љубав према Немањи, због чега нисам поклекла притиску и вратила се у Србију, а да будем искрена неколико пута сам била на граници да се вратим“, говори Александра.

„Прва година била је својеврсно пробијање леда. Након успешно савладаног руског језика и одласка на магистарске студије, све је било неупоредиво лакше. Већина колега били су Руси, они су ме одлично прхватили, а само речи хвале могу да изнесем и за своје професоре. Заједно са мном у свим припремним групама и касније студијском програму, била је и моја пријатељица Ијен Нгујен из Вијетнама, са којом сам прве године учила руски језик. Верујем да је то још учврстило наше пријатељство, које се надам остаће за цео живот . Искрено се надам да ћу атмосферу са МПГУ затећи и на РУДН-у где ускоро треба да почнем са докторским студијама“, наводи Александра.

Размере уневирзитетског комплекса и броја студената је нешто што је оставило снажан утисак и на Немању и Александру. „Прве импресије на факсу: огромни комплекс и велики редови за издавање индекса и код лекара на обавезном прегледу за осигурање. Касније су све то средили и заказује се преко интернета и сваког примају у време у које је заказао“, испричао нам је Немања и наводи да је по његовом суду основна разлика између руског и српског система високог образовања „у приступачности информацијама везаних за студирање (већина преко интернета а и библиотека је онлајн), литература је разноврсна и не мора се учити искључиво из једне, или две књиге. Такође све књиге су бесплатне и налазе се у библиотеци, углавном и у онлајн издању.“

Немања и Александра су нам испричали да су професори на њиховим универзитетима били „изузетно љубазни и спремни да помогну у сваком тренутку, могли смо да их контактирамо на њиховим моблиним телефонима чак и након наставе“, додајући да је једини мали проблем студентима из Србије представљало „што је већина професора очекивала од студената из словенских земаља да лакше савладају руски језика од студената из Африке или Латинске Америке.“

Најбољи пријатељи Јермени

Универзитет РУДН, на коме Немања студира већ 5 година, а на који Александра креће ове године, представља високошколску установу са највећим бројем иностраних студената у Русији. Немања нам је испричао да му је први контакт био са Јерменима, који је описао као „веома дружељубиве“ и наводи: „Пријатељство са друговима из Јерменије започето буквално мог првог дана на РУДН-у траје до данашњег дана. Сваке године долазе на славу када је славимо у Москви, а 2015. смо ја и супруга били у Москви на обележавању 100 година од геноцида над Јерменима“. Поред  Јермена Немања се дружио и са студентима из Вијетнама, Бангладеша и Авганистана, као и домаћим студентима, који по његовом мишљењу нису били баш детаљно упућени у прилике на Балкану. 

Немања са пријатељем из Јерменије

„У таквом окружењу ти си и својеврсни дипломата своје земље, трудио сам се да све своје колеге упознам са нашом историјом и културом, као и  ситуацијом на Косову и Метохији, Републици Српској, Хрватској итд“, прича нам Немања и напомиње да када су се догодиле провокације на језеру Газиводе на КиМ, од позива колега из Русије буквално му се усијао телефон. Немања нам је открио и да су његове колеге из Јерменије, када су се 2014. године у Србији догодиле поплаве уплатили помоћ, а анимирали и колеге из осталих земаља да покажу солидарност. 

„Желео бих да допринесем својој отаџбини“

С обзиром да долазе из релативно малог града, Александри и Немањи било је у почетку тешко да се навикну на московске гужве и велике редове у хипермаркетима. Кажу да им велеград данас не представља проблем. Дојчиновићи много шетају по бројним московским парковима, а када излазе у провод највише воле српске ресторане и кафиће,  јер сматрају да је „храна и атмосфера српских кафана незамењива“.

Дојчиновићи и Игор Дамјановић у спомен парку Бубањ Поток у Нишу

Што се тиче будућности, сматрају да Москва пружа велике могућности, да би уколико им се укаже прилика остали тамо за стално, али и да не би имали ништа против повратка у Србију уколико успеју да нађу пристојан посао. „Искрен да будем ја сам више везан за Србију и волео бих да после студија стечено знање и искуство искористим да допринесем својој отаџбини. Волео бих да радим на релацији Ниш-Москва и искрено се надам да ће Србија видети боље дане, и да није далеко када ће већина породица са децом желети да остану и раде у земљи“, износи Немања своје жеље у погледу будућег живота. 

Тачно 9 месеци након Александрине и Немањине свадбе на свет је дошао њихов првенац Вукан. Са непуна три месеца Вукан је први пут одлетео у Москву, а недавно са 9 месеци поновио је путовање и своју прву зиму провешће у руској престоници. Овде и завршавамо за сада причу о ово двоје младих Нишлија, који личним примером сведоче да је искрена љубав у стању да превазиђе и хиљаде километара физичке раздвојености. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“