Напустили Москву, живе на јахти са малом децом и не намеравају да се икад врате на копно

Јелена и Василиј Сурикови
Млади брачни пар са двоје деце већ три године живи на јахти. За њих је то тек почетак авантуре.

Кад је Јелена Сурикова (35) из Севастопоља била на деветом месецу трудноће, села је за волан и кренула из Норвешке у Калињинград, путем који су она и муж Василиј већ знали напамет. Многи би ипак рекли да је то ризичан корак, али не и Сурикови. Овај пар је већ стигао да се изгуби у тундри и на планинама Кавказа без хране и воде. 

Али чак и људи који их одлично познају били су зачуђени када су 2016. године сазнали да Јелена и Василиј напуштају Москву, купују јахту и планирају да плове око света са малим дететом.  

Породица већ три године живи на јахти.  

Зима на острвима 

Сурикови су сада укотвљени на Балерским острвима (Мајорка). У топлим шпанским водама провели су већ три месеца и остаће овде још толико. 

Из искуства знају да не могу увек да остваре своје амбициозне планове. Планирали су да зиму 2018. проведу у Тунису, обиђу афричку обалу а затим се упуте на исток, у Индијски океан. Али море им је променило планове. 

На јахти се дешавају и кварови, а поправка такође одузима време. Понекад Сурикови једноставно желе да се задрже на неком месту. „На Ибици смо провели месец дана, на Мајорци већ три и остаћемо још толико. До Туниса ћемо допловити на пролеће, преко Француске и Италије“, каже Јелена. 

Сурикови се никуд не журе. За три године су пуно пута пресекли Медитеран. Јелена каже да нема ништа против да дочека старост на броду, па и њихов план да крену на пут око света није тако неизводљив.

Остварење снова 

Василиј је одрастао далеко од мора па је Јелена пре свега морала да покаже мужу велику воду, а  затим га научила фридајвингу. Остало је само да га наговори да пристане на живот на броду. 

„Морала сам да га заинтересујем. Нисам престајала да му причам о чаробним догађајима на мору, о дивним обалама, великом улову и томе да можемо да кренемо куд год желимо и да нам за то не требају никакви папири. То заиста може да заинтересује човека“, говори Јелена.

Василиј је на крају крајева пристао да проведу на јахти пар година. Али Јелена је маштала о озбиљном путовању које траје деценијама. 

Сурикови су почели да изучавају питање живота на јахти и дошли до закључка да им већи део информација из интернета само отежава задатак. Упркос стереотипима да је јахтинг невероватно скупо задовољство, пар сматра да је добро прошао: Јеленина дозвола да управља пловилом је коштала 700 евра, а јахту модела „Амел“ 1972 су од старијег Немца купили за 9 900.  

„Рекли смо му да је то наша прва јахта и да желимо на југ. У очима већ бившег власника нашег новог дома могло је да се види да у дубини душе и он жели такву слободу.“ 

Живот на мору 

И није било тако једноставно први пут се отиснути на отворено море. „На интернету смо читали да нам треба силна опрема која кошта око 10 хиљада евра, а ми смо мало тога имали“, каже Јелена.

Али ова руска породица се веома лако навикла на морнарски живот. 

Дешава се и да путници остану без хране. „Случајно смо то доживели и испоставило се да са протеинским шејком можеш веома лако издржати читаву седмицу. Главно је не заборавити на витамине и угљене хидрате“, каже Јелена.

„Сада смо спремни за тешке дане. Имамо стратешке залихе сувог воћа, неукусног кекса (мора обавезно бити неукусан, да га што дуже једеш), конзерви, протеина, брашна, имамо мреже. Свежу рибу једемо кад год зажелимо. А у тешким тренуцима знамо да специјална храна за спортисте помаже боље од обичне хране.“ 

Сурикови не купују увек храну у продавницама. Једу све што могу да улове тамо где су укотвљени. „Занимљива ситуација: морска храна може бити веома скупа у продавницама, а за нас је то најбоље решење кад се најмање трошимо.“ 

Старост и море 

Њихови родитељи не престају да их зову да се врате на копно и брину се, али Сурикови не намеравају да живе као раније. 

Јелена је читав период друге трудноће провела на јахти, родила је у Шпанији, и одмах се вратила на брод. „Деца одлично уче у живој средини: ту су све животиње, биљке,  природне појаве, страни језици, психологија – све им је пред очима, а не у књигама и на часовима“, каже Јелена. 

Процес старења на мору се одвија спорије због свежег ваздуха и сталне физичке активности. Василиј и Јелена зарађују писањем за часописе, воде Patreon, YouTube и Instagram блогове.

О повратку на копно не размишљају. Можда само о томе каква ће бити старост на мору.

„Волела бих да људи на копну буду попут људи на мору“, каже Јелена. „Ми не размишљамо толико о годинама, државама, политици, о религиозним питањима... слободни смо и нико не ограничава туђу слободу. Увек смо спремни да помогнемо. Наш дом је увек отворен. Злоба, завист, неискреност – све је то остало на обали. Све то губи сваки смисао на мору. Не треба нам нико да нам прети штапом да бисмо се понашали као људи.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“