Руска студенткиња у Србији: Без Београда више не могу да живим!

Пре четири године сам допутовала код своје другарице Антонеле Бијелић с којом сам се упознала у Руској школи политике у Москви. Она не живи у самом Београду, већ у околини и за мене је било чудно да видим да се на таквом месту сви познају, разговарају, подржавају као у једној великој породици. Србија ми се толико допала да сам као студент међународног права почела да учим специфичности српског законодавства. Сада сам на постдипломским студијама Института филозофије Руске академије наука, а тема моје дисертације је „Политички аспект хуманитарне сарадње Русије и Србије у савременом систему међународних односа“. Сазнала сам о програму размене студената, почела да скупљам документа, да учим српски. Упознала сам се са студентима из Српског клуба при Московском државном универзитету, а  први час је тамо држао Никита Бондарев. Тамо су били Срби и Руси који су живели у Србији. Они су ми држали часове српског језика, објашњавали ми граматику и прошле јесени сам коначно допутовала у Београд.

Асја и Антонела

Сећам се да сам прве недеље у Београду сама покушала да нађем пут од храма Светог Саве до Правног факултета и изгубила се. Сипи кишица, ја без кишобрана, сва несрећна... Пролазе два момка и питају ме како могу да ми помогну. Тек сам почела да учим српски, али могла сам да објасним. Ухватили су ме за руку и одвели до Правног факултета. Не знам да ли су и сами ишли у тај правац, али одвели су ме. И рекли ми да не бринем више, јер Срби ме неће оставити. Увече истог дана сам побркала аутобусе и уместо до Звездаре, стигла на Звездару-2. Излазим на станицу а тамо шума и ништа више. Телефон нема везу. Питам неку децу где је Звездара, и кажу ми да је то на другој страни. Објаснили су ми који ми аутобус треба и где да сиђем, где да пређем улицу. Тако су ми током једног дана помагали сасвим непознати људи.

Долазиле су ми мама и другарица и њихови први утисци нису били најбољи. Ипак пут од аеродрома и није нешто, а посебно кад је време тмурно. Другарица је већ кроз сат времена желела да се врати. А сутрадан је синуло сунце и Београд се преобразио. Гледали смо град који је и после бомбардовања сачувао лепоту архитектуре и уживале смо. Прошетале смо се, насладиле се опуштеном атмосфером, попиле кафу, а главно је да смо виделе људе који нам се осмехују без посебног разлога. Улазиш у пекару, купујеш пециво и разговараш с продавцем ког видиш први пут у животу као са човеком кога дуго познајеш. Чини ми се да је у Русији то немогуће. Моја другарица је другог дана рекла: Хоћу овде да живим!

Да, људи не живе богато, али знају да уживају у слободи и дружењу и, наравно, управо су људи главно богатство Београда. У поређењу са Москвом овде су људи срећнији, то се лако уочи. И управо људи стварају атмосферу града. Имам познаника који зна руски и са којим се нисам тако често виђала. Чим је сазнао да ми долазе гости из Русије, понудио се да нам буде водич, да нам исприча о знаменитостима. Провео је са нама цео дан! Било ми је неудобно, потрошио је читав дан на нас, а рекао је да му је било драго да покаже нама Русима како нас овде воле.

Наравно да се после живота у Москви све овде у Србији чини исувише спорим. На пример, ја сам две недеље договарала сусрет с професором. Сваки пут смо преносили сусрет на сутра. Обећао је да ће ми донети књигу и није, заборавио је. Састали смо се три пута и сваки пут је заборављао уџбеник. На крају крајева, нашла сам га на интернету и одштампала.

Асја и Антонела

Волим сокаке око Кнез Михаилове. Ту влада атмосфера паузе за кафу у било које време дана, од старијих људи до студената. Сви седе и полако срчу кафу. И кажу ми: уживаj, куд журиш? Београђани уживају у животу. Многи Срби се жале да немају новац, али често видиш да седе у кафићима и забављају се. Једна Српкиња у Москви ми је рекла да ако мора да бира да ли ће да потроши последњи новац на хлеб или на кафу, потрошила би га у кафићу с пријатељима. Било ми је тешко да се на то навикнем, ја сам веома активна, трудим се да максимално ефикасно потрошим време и док Срби пију кафу успевам да урадим више послова. И ништа не остављам за сутра. У Москви и Минску ритам живота је ненормално брз, и морам се у то уклопити. Чудило ме је то што Србима увек недостаје време и студенти за недељу дана не стижу да ураде оно што сам ја научена да урадим за један дан, узимајући у обзир да сам тек почела да учим језик.

Али ако Србин жели да привуче моју пажњу, у то ће уложити максимално напора. То ће бити прави јуриш! Српски мушкарци су веома лепи, привлачни, остављају пријатан утисак, пазе на свој изглед и баве се спортом. Излазиш на улицу и на сваком терену за баскет видиш да неко игра. Трче у парку, иду у теретане. Тренирала сам тенис осам година и мислим да спорт формира јаку личност. Свиђа ми се што Срби воде такав начин живота.

Мислим да Срби спадају међу најлепше мушкарце. И допада ми се што су веома породични људи и користе било који тренутак да буду са својим породицама. Ако ја, на пример, имам испит дан после Божића, ја нећу ићи код родитеља за празник. А Срби хоће и то је добро. Наравно да се то објашњава великом улогом православља на овом поднебљу.

Када се упознајем са новим људима одмах постане јасно ко воли Русију и ко воли да се са тобом дружи зато што си Рускиња, а ко не. Чешће срећем оне који воле. Осећам да нас спајау духовно-културне везе. И прво и обавезно питање је да ли сам била у Руској цркви. Једном сам се сасвим случајно нашла на српској православној литургији. Ишли смо за Божић у Руску цркву да бисмо сазнали да је ноћу затворена. Онда смо отишли у цркву Светог Марка. Зачудило ме је то што верници стоје подељени, у руској цркви тога нема: десно мушкарци, лево жене. Нисмо одмах то приметили, а кад смо приметили, прешли смо на леву половину. И приметила сам да у цркви има пуно младих, да на степеницама седе млади, у цркви трче деца – да је атмосфера слободна.

Асја Пентегова

Не знам шта ме чека у животу, али једно је сигурно: нећу моћи стално да живим без Београда и без Балкана. Била сам три месеца код куће, вратила се и... поново сам код куће!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!