Пре четири године сам допутовала код своје другарице Антонеле Бијелић с којом сам се упознала у Руској школи политике у Москви. Она не живи у самом Београду, већ у околини и за мене је било чудно да видим да се на таквом месту сви познају, разговарају, подржавају као у једној великој породици. Србија ми се толико допала да сам као студент међународног права почела да учим специфичности српског законодавства. Сада сам на постдипломским студијама Института филозофије Руске академије наука, а тема моје дисертације је „Политички аспект хуманитарне сарадње Русије и Србије у савременом систему међународних односа“. Сазнала сам о програму размене студената, почела да скупљам документа, да учим српски. Упознала сам се са студентима из Српског клуба при Московском државном универзитету, а први час је тамо држао Никита Бондарев. Тамо су били Срби и Руси који су живели у Србији. Они су ми држали часове српског језика, објашњавали ми граматику и прошле јесени сам коначно допутовала у Београд.
Сећам се да сам прве недеље у Београду сама покушала да нађем пут од храма Светог Саве до Правног факултета и изгубила се. Сипи кишица, ја без кишобрана, сва несрећна... Пролазе два момка и питају ме како могу да ми помогну. Тек сам почела да учим српски, али могла сам да објасним. Ухватили су ме за руку и одвели до Правног факултета. Не знам да ли су и сами ишли у тај правац, али одвели су ме. И рекли ми да не бринем више, јер Срби ме неће оставити. Увече истог дана сам побркала аутобусе и уместо до Звездаре, стигла на Звездару-2. Излазим на станицу а тамо шума и ништа више. Телефон нема везу. Питам неку децу где је Звездара, и кажу ми да је то на другој страни. Објаснили су ми који ми аутобус треба и где да сиђем, где да пређем улицу. Тако су ми током једног дана помагали сасвим непознати људи.
Долазиле су ми мама и другарица и њихови први утисци нису били најбољи. Ипак пут од аеродрома и није нешто, а посебно кад је време тмурно. Другарица је већ кроз сат времена желела да се врати. А сутрадан је синуло сунце и Београд се преобразио. Гледали смо град који је и после бомбардовања сачувао лепоту архитектуре и уживале смо. Прошетале смо се, насладиле се опуштеном атмосфером, попиле кафу, а главно је да смо виделе људе који нам се осмехују без посебног разлога. Улазиш у пекару, купујеш пециво и разговараш с продавцем ког видиш први пут у животу као са човеком кога дуго познајеш. Чини ми се да је у Русији то немогуће. Моја другарица је другог дана рекла: Хоћу овде да живим!
Да, људи не живе богато, али знају да уживају у слободи и дружењу и, наравно, управо су људи главно богатство Београда. У поређењу са Москвом овде су људи срећнији, то се лако уочи. И управо људи стварају атмосферу града. Имам познаника који зна руски и са којим се нисам тако често виђала. Чим је сазнао да ми долазе гости из Русије, понудио се да нам буде водич, да нам исприча о знаменитостима. Провео је са нама цео дан! Било ми је неудобно, потрошио је читав дан на нас, а рекао је да му је било драго да покаже нама Русима како нас овде воле.
Наравно да се после живота у Москви све овде у Србији чини исувише спорим. На пример, ја сам две недеље договарала сусрет с професором. Сваки пут смо преносили сусрет на сутра. Обећао је да ће ми донети књигу и није, заборавио је. Састали смо се три пута и сваки пут је заборављао уџбеник. На крају крајева, нашла сам га на интернету и одштампала.
Волим сокаке око Кнез Михаилове. Ту влада атмосфера паузе за кафу у било које време дана, од старијих људи до студената. Сви седе и полако срчу кафу. И кажу ми: уживаj, куд журиш? Београђани уживају у животу. Многи Срби се жале да немају новац, али често видиш да седе у кафићима и забављају се. Једна Српкиња у Москви ми је рекла да ако мора да бира да ли ће да потроши последњи новац на хлеб или на кафу, потрошила би га у кафићу с пријатељима. Било ми је тешко да се на то навикнем, ја сам веома активна, трудим се да максимално ефикасно потрошим време и док Срби пију кафу успевам да урадим више послова. И ништа не остављам за сутра. У Москви и Минску ритам живота је ненормално брз, и морам се у то уклопити. Чудило ме је то што Србима увек недостаје време и студенти за недељу дана не стижу да ураде оно што сам ја научена да урадим за један дан, узимајући у обзир да сам тек почела да учим језик.
Али ако Србин жели да привуче моју пажњу, у то ће уложити максимално напора. То ће бити прави јуриш! Српски мушкарци су веома лепи, привлачни, остављају пријатан утисак, пазе на свој изглед и баве се спортом. Излазиш на улицу и на сваком терену за баскет видиш да неко игра. Трче у парку, иду у теретане. Тренирала сам тенис осам година и мислим да спорт формира јаку личност. Свиђа ми се што Срби воде такав начин живота.
Мислим да Срби спадају међу најлепше мушкарце. И допада ми се што су веома породични људи и користе било који тренутак да буду са својим породицама. Ако ја, на пример, имам испит дан после Божића, ја нећу ићи код родитеља за празник. А Срби хоће и то је добро. Наравно да се то објашњава великом улогом православља на овом поднебљу.
Када се упознајем са новим људима одмах постане јасно ко воли Русију и ко воли да се са тобом дружи зато што си Рускиња, а ко не. Чешће срећем оне који воле. Осећам да нас спајау духовно-културне везе. И прво и обавезно питање је да ли сам била у Руској цркви. Једном сам се сасвим случајно нашла на српској православној литургији. Ишли смо за Божић у Руску цркву да бисмо сазнали да је ноћу затворена. Онда смо отишли у цркву Светог Марка. Зачудило ме је то што верници стоје подељени, у руској цркви тога нема: десно мушкарци, лево жене. Нисмо одмах то приметили, а кад смо приметили, прешли смо на леву половину. И приметила сам да у цркви има пуно младих, да на степеницама седе млади, у цркви трче деца – да је атмосфера слободна.
Асја Пентегова
Не знам шта ме чека у животу, али једно је сигурно: нећу моћи стално да живим без Београда и без Балкана. Била сам три месеца код куће, вратила се и... поново сам код куће!