Руска љубав Десанке Максимовић

Десанкин муж био је руски емигрант. Сергеј Сластиков је у Првом светском рату служио као кадет и био заробљен од Турака. Чудом је успео да се спасе и побегне у Београд. А затим је срео Десанку. То је, како је и она касније причала, била љубав на први поглед.

Бранковина, мало село у околини Ваљева, смештено је на падини брда обраслог храстовом шумом. У дворишту цркве од белог камена влада тишина у којој одзвања само жубор потока. Преко њега води стари дрвени мост. По калдрми покривеној маховином прилазим малој кући. То је школа коју је похађала велика српска песникиња Десанка Максимовић. Кућа мирише на старо дрво. Школу је 1833. године подигао прота Матеја Ненадовић од материјала који је преостао од изградње цркве.

Преко пута школе је учитељски дом у којем су становали Десанкини родитељи, обоје учитељи. Данас се ту налази музеј Десанке Максимовић. У њему се чува део намештаја из њене собе. На овој удобној софи Десанка је писала своје бесмртне стихове. А ту је и њен скроман накит: огрлице и брошеви од руског ћилибара. У стакленој витрини видимо њен разнобојни вунени прслук који је носила  на откривању свог  споменика.

Десанкин муж био је руски емигрант. Сергеј Сластиков је у Првом светском рату служио као кадет и био заробљен од Турака. Чудом је успео да се спасе и побегне у Београд. Ту је завршио глумачку академију, радио у Министарству финансија, а затим срео Десанку. То је, како је и она касније причала, била љубав на први поглед. Она је много писала о својој великој љубави:

Познала сам те кад снег се топи,

топи, и дува ветар млак.

Близина пролећа душу ми опи,

опи, па жудно удисах зрак.

С нежношћу гледах стопа ти траг,

траг по снегу белом;

и знадох да ћеш бити ми драг,

драг у животу целом. 

Десанка Максимовић са супругом Сергејем Сластиковим (десно) и рођацима у Москви, 1961.

Предлагали су му да се као глумац прикључи позоришту у Скопљу, али он је напустио глумачку каријеру и запослио се као преводилац у издавачкој кући, како се не би одвајао од вољене жене. Током живота је превео четрнаест књига. Писао је и стихове за децу под псеудониму „Калужанин”:

Зимски дан 

Снег све веје, веје, веје разигран, 

Завејао њиве, леје, птичји стан.

И у нашом живом граду завејао улицу,

стару липу, нову зграду и Верину пудлицу.  

Она трчи за дечаком, 

прозебла до коже скроз. 

А на прузи где је бака

слетео се јутрос воз. 

Снег све веје, веје, веје упоран, 

Нигде сунца да огреје зимски дан.  

О Сергеју се мало тога зна, јер његов живот је протекао у сенци познате жене. О њему нам највише говоре бесмртни стихови велике српске песникиње. 

Свака твоја реч, у мени је до песме порасла свака твоја реч.

Сваки твој додир, у мени је до загрљаја порастао сваки твој додир.

Наш случајни сусрет, у мени је до живота порастао, наш случајни сусрет.

Све што ми се због тебе догодило, као очарано живи у мени, и чини се, неће проћи,

све што ми се због тебе догодило.

И волела бих да те тек сада волим први пут.

Волела бих да не верујем да ће ми срце за тобом проћи када будеш једном отишао.

Глумица Београдског драмског позоришта Татјана Лукјанова, ћерка руског емигранта, много година се дружила са Десанком Максимовић и Сергејем Сластиковом. Она се присећала:   

„Много сам је волела. Била је чудесна жена. Тако скромна, паметна. Још у младости сам заволела њену поезију. Била је удата за Руса и обожавала га је. И њега сам упознала. Био је скроман, интелигентан, тих. Сложно су живели, складно. Када је умро, то је за њу био ужасан губитак, али је поднела.”

Били су благословени сви часови што смо их заједно провели,

сви заједнички залогаји;

кроз многе мутне дане и јесени оно пролеће још сјаји.

Благословен био је сваки поглед којим си ме икада обдарио

и сваки топли израз твога лица,

и рој свих оних пролазних ситница милоште пуних.

Напољу сија сунце и последње лишће пада са липа. Оне окружују мали гроб, где су заједно сахрањени српска песникиња и њен муж.

Старешина цркве протојереј-ставрофор Душан Патијаревић каже:

Душан Патријаревић

„На овом светом месту почивају велика српска песникиња и њен муж Сергеј Сластиков Калужанин. Нису имали деце, али су се заветовали да заједно почивају. Она није сматрала себе достојном да почива крај Ненадовића, који су сахрањени овде поред цркве, него је желела да јој гроб буде на овом платоу. Муж је умро раније, 1970. године, и био је сахрањен на Новом гробљу у Београду. Ово је плоча са његовог гроба. Било је комунистичко време, није било дозвољено да се стављају крстови. Сергеј је оставио аманет да му на гробу на узглављу буде црква светог Василија Блаженог. Тако да уместо једног он има пет крстова над главом. Ова плоча је пренета после Десанкине смрти, и пренети су Сергејеви остаци.”

Земља је свугде иста

Хвала ти што си и овог пута,

и мртав,

на нашу земљу присто.

Она je свугде, и у Калуги и у Подмосковљу,

тешка и љута; 

да смо те спустили у њу

и на Девичјем гробљу, било би ти исто.

Подземље je свугде неподмитљиво

и чисто, 

и тихо као под Кремљом;

мирно ћеш спавати и под нашом земљом.

Хвала ти што си и мртав

на њу присто.

Земља je свугде иста, 

свугде натопљена сузама

и сољу,

и света као она на којој je Ростов,

свугде нас нестрпљиво чека,

и под Звездаром и у Подмосковљу. 

Хвала ти што си и мртав

у нашој земљи осто.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“