Једна од највећих неистина јесте та да је спецназовац грађен као Силвестер Сталоне у чувеном филму „Рамбо“. Човек као Џон Рамбо се никада неће изгубити у људској маси, што је преко потребно. „Он ће се увек издвајати из гомиле. А током марша и дужих операција требаће му пуно хране и воде да би одржавао своје мишиће“, каже наш саговорник.
Прави спецназовац мора бити у стању да дуго трчи, пуже, а притом да не једе и не спава. То су обично џгоље високе око 1,7 м, али пуцају и брзо и прецизно.
„Да, постоје митраљесци. Јаки су к'о волови и заиста личе на Рамба. Али такви се борци обично искрцају из превозног средства на само место где се изводи операција. Они никада не иду на дуге маршеве.“
Још једна заблуда је да спецназовац обавезно зна кунг фу.
„Борилачке вештине су потребне само ако се два идиота нађу на брисаном простору без аутоматске пушке, пиштоља (чак и празних), без ножа, војничког ашова, без камена у руци. Ма шта камена, без најобичнијег штапа! Спецназовац би само у тим условима применио борилачке вештине.“
С друге стране, борилачке вештине су веома потребне током обуке због јачања војничког карактера. Да не би бежао главом без обзира чим зафијучу прави меци.
Немојте мислити да спецназовац зна и може све. Он није супермен.
Свако има своју специјалност и своје задатке. Један зна како се ради у граду и гомили, други у планинама и шумама. Трећи мора знати стране језике као свој матерњи, а четврти да са растојања од 1,5 км погоди веверицу право у око. Свако има свој задатак и своју специјалност.
„Моја специалност је рад у шуми и на брдовитом терену, контратероризам. Искачете их хеликоптера, аута или камиона и ходате дан или два до циља“, каже наш саговорник.
„Крећете се само по мраку да вас непријатељ не би приметио. Дању спаваш у скровишту. Неко увек дежура. Спавамо у сменама. Чим стигнете до циља имате дан или два на испуњење задатка.“
„Моја јединица је била задужена за чишћење територије. Нападу претходи дуго посматрање, прикупљање података. Дешавало се да смо недељу или две чекали непријатеља у заседи на неком брду или крај шумске стазе. Било је задатака и у урбаној средини али ређе“, каже бивши спецназовац.
За рад у граду постоји посебна обука. Ту се обично тражи човек или група људи у згради или транспортном средству. Постоје јединице које раде само на фронту. Њихов главни задатак је ликвидација живе силе. Прикрадају се, изводе муњевит напад и одлазе.
„Некад улазиш дубоко на територију непријатеља, 3-5 км, и преносиш координате за напад артиљерије или авијације. Изучаваш објекат, шаљеш информацију команди, а они планирају и изводе напад. Теби остаје веома кратко време да се повучеш.“
„На задатак можеш макар и без одеће, али не без аутомата. А ако ћемо озбиљно, постоје четири главне ствари: основно и резервно оружје, средства везе и прве помоћи. То је обавезно“, каже наш саговорник.
Опрема зависи од места и дужине трајања операције: да ли ће бити потребан пригушивач,колико ће бити удаљен непријатељ током паљбе, да ли је дан или ноћ, у затвореном или на отвореном, да ли је зграда, поље, шума или брдо?
У зависности од свега наведеног изабере се оружје, дужи аутомат Калашњикова, краћи Витез, или нешто треће.
„Ја сам обично радио са снајперском пушком, аутоматом и обичним пиштољем. Избор оружја није велик – оно што ти је отаџбина дала. Углавном је све домаће производње, пушке ОРСИС Т-5000, различити модели Калашњикова, снајперске пушке Винторез, ВСК, ВСВ. Али пиштољ је аустријски Глок. То је оно што сам ја обично имао на задатку.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
