Како је глас једне југословенске девојчице променио живот њенoj вршњакињи из СССР

Становница сибирског града Омска Гуљнара Нургамбетова једном је чула снимак концерта одржаног у Југославији, на којем је песму „Јесен у мени” извела српска девојчица Наташа Билбија. О томе како је ово извођење променило њен живот и повезало снежни Омск и сунчани Београд прочитајте у ексклузивном материјалу портала Russia Beyond.

Слушала сам легенде југословенског рока, волела сам југословенску културу. Чула сам, наравно, и раније песму 'Парног ваљка', али извођење непознате девојчице ме је потресло до дна душе. Почела сам да тражим више информација о њој. Испоставило се да је то био снимак са фестивала „Деца певају хитове” из 1988. у Сарајеву. Хтела сам да чујем још њених песама, али, на моје велико разочарање, ништа више нисам могла да нађем ни о фестивалу ни о тој девојчици... Али нисам могла да одустанем, та песма ми није давала мира...

Обраћала сам се различитим дискографским кућама, архивама, много тога сам сазнала о породици Билбија. Преко Фејсбука сам се обратила сваком са таквим презименом! Прво сам писала свима са именом Наташа Билбија. Људи су, наравно, различито реаговали: неки су са жаљењем одговорили да нису Наташини рођаци, други су покушали да ми помогну, трећи су сумњичаво питали ко сам ја Наташи, на шта ништа нисам могла да одговорим. Један момак ми је написао да је он Наташин брат, да она има тешко болесно дете и да јој је потребан новац за лечење. Ја сам, наравно, била спремна да помогнем, али сам одлучила да за сваки случај проверим и, поставивши му различита питања, утврдила сам да је то преварант. Нешто сам морала да урадим поводом тога, јер он је могао да превари неког лаковерног човека! Нашла сам његову мајку на Фејсбуку и послала сам јој снимак преписке, додавши да ћу се молити за њеног сина и да ће му Бог опростити, али да она с њим треба да разговара.

У извесном тренутку сам помислила да је никада нећу наћи, јер потрага није уродила никаквим плодом. Људи који су покушали да ми помогну негде су се изгубили, а ја сам много размишљала о томе да је у Југославији био рат и да би Наташа сада могла бити било где на свету, много Срба је одлазило у Аустралију или у Америку, али ми се чинило да је она ипак у Србији. А најстрашније што се могло десити је да је она погинула. Ухватила сам себе како се молим за ту непознату девојчицу из прошлости, да јој Бог сачува живот у страшном југословенском рату. 

„Рећи ћу вам нешто необично. Мени се све више чини да време не постоји. Све на свету постоји ванвременски, иначе како би човек могао да зна будућност која се није десила? Мислим да нам је време дато милошћу Божјом, како се не бисмо изгубили, јер не може људска свест да прими све догађаје истовремено. Ми смо закључани у времену због наше слабости” – то је цитат из моје омиљене књиге „Лавр” Јевгенија Водоласкина. 

А онда сам помислила да сам све то уобразила и да можда то и нема никаквог смисла и рекла сам: Господе, дај ми знак да ли је Наташа жива или не, како бих барем знала да ли да се молим за њено здравље или за њену бесмртну душу. Истог дана, 1. августа, стигао ми је одговор од Наташе. Она ми је написала љубазно писмо са захвалношћу на интересовању. Била сам пресрећна и написала сам јој: хвала Богу, сада могу да се молим за ваше здравље и здравље ваше породице! За мене је тај догађај био право чудо.

И тако смо почеле да се дописујемо. Испоставило се да Наташа веома воли Русију, иако је никада није посетила. Она је уметник, не гледа на време и не схвата да између Омска и Београда (испоставило се да живи у Београду) има пет сати разлике. Зато сам, када ми је она писала поруке, ја већ била у кревету, али седела сам са речником, одговарала и у исто време учила нове речи српског језика.

Много волим српски језик, душа ме боли кад га чујем. Иако су ми родитељи родом из Казахстана, ја сам се родила у Омску и преко православља пронашла Србију. Дуго сам размишљала каква је заправо Наташа, нико није знао како је протекао њен живот, али ми је одмах било веома лако и пријатно да с њом разговарам. Она ми је чак говорила: Ти као да си са нама одрасла! Наташа има детињу душу, живи у свом чудесном свету, на пример, једном ме је замолила да загрлим руско дрво. Отишла сам у парк и пренела тај српски поздрав руском дрвету.

У њеној породици увек су се са љубављу односили према Русији. Сан њеног покојног оца био је да посети Русију. А онда ме је Наташа позвала у Београд. Хтела сам да узмем собу у хотелу, али она, њен муж и мајка су инсистирали да се сместим код њих, иако они живе веома скромно. То ме је веома дирнуло и отишла сам код њих у госте. Одмах сам схватила да целу ту причу треба забележити и снимити. Зато сам пре поласка у Србију купила видео-камеру. Наташа ме је замолила да јој донесем камење из омског затвора у којем је некада био затворен Фјодор Достојевски.  

Наташина породица ме је срдачно дочекала и било им је жао што сам дошла само на кратко време. Али сам онда са Наташом отишла у Црну Гору. Могла сам да видим да јој је био потребан одмор. Она је у животу само једном била на мору, иако то није далеко од Београда. Просто они заиста тешко живе. На том путовању сам направила филм о том необичном сусрету.

Наташа Билбија Коцић и Гуљнара Нургамбетова

Касније ми је Наташа рекла да сам је својим доласком пробудила. Она сада поново пише музику, ради на снимку једне генијалне песме. Желела бих да Наташа са својом породицом дође у Русију и да види Москву, Санкт Петербург. Такође сањам о томе да јој организујем концерт у Русији. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“