Зашто су совјетски бодибилдери били ван закона и маштали да изгледају као српски Индијанац Гојко

Тешко да су се неки други спортисти у Совјетском Савезу напатили као бодибилдери (можда још само каратисти). Вежбали су у прашњавим и хладним подрумима, а уместо правих тегова дизали неке скаламерије које би сами заварили или оно што би им мајстор направио за флашу вотке. Бодибилдинг и комунизам нису били најбоља комбинација.  

Све је почело крајем 50-их када је совјетске биоскопе напунио италијански „Херкулес“ са Стивом Ривсом у главној улози. Никад раније Совјети нису видели толико мишића на филмском платну. 36 милиона људи је видело „Херкулеса", а многи су пожелели да и сами буду тако добро грађени. 

Нешто касније икона бодибилдинга у СССР-у постао је српски глумац и каскадер Гојко Митић, који се прославио улогама доброг Индијанца у немачким „вурст вестернима“. Крајем 70-их и почетком 80-их година сви су лудели за Лесковчанином Гојком. 

„Али шта је то бодибилдинг?! Пумпање мишића и позирање пред огледалом? Каква је корист за совјетског човека од уживања у сопственом изгледу“, таква су питања 1973. постављали на седници Госкомспорта (министарства спорта). Одговор, авај, нису нашли. Бодибилдинг је проглашен антисовјетским спортом...  

Законско право на велике извајане мишиће имале су само циркуске акробате. Један од њих - Александар Ширај је од 50-их година био малтене једини модел за скулптуре и слике совјетске радничке класе и спортиста. 

Сви остали су морали да се крију у подрумима. „Били су то подруми стамбених зграда које смо ми сами чистили и правили од њих теретане“, присећао се бодибилдер Александар Сидоркин.  

Али заузети подрум и није било тако једноставно. На сваку зграду је будно мотрила стамбено-комунална организација. А подруме је знала да прочешља и милиција, и комунистички савез омладине... 

Још један проблем је била исхрана. „Ишли смо у дечији тржни центар по дечију храну. Храна 'Mалиш' је била масна, за оне који су желели да добију на тежини, 'Mаљутка' је имала више беланчевина“, присећао се Сидоркин. 

„А још смо ишли на фарму свиња по сојину сачму“, наставља он. „Доносили смо у наше теретане вреће од 25 кг те сојине сачме и тамо и припремали напитке. Били су одвратног укуса, али пили смо, добијали на тежини, ништа страшно.“

О техници пумпања мишића и правилној исхрани многи совјетски бодибилдери су сазнали од бившег затвореника Гулага Георгија Тено. 1968. године изашла је из штампе његова књига „Атлетизам“ и постала је на дуги низ година права Библија бодибилдера. Тено је одлично знао енглески језик и покупио многе савете из страних књига. 

Забрана бодибилдинга на државном нивоу је укинута за време Перестројке. Онда су и организована прва званична такмичења бодибилдера, а сами спортисти су имали нове идоле: Арнолда Шварценегера и Силвестера Сталонеа. 

Али чим је земља једном постала слободна да пумпа мишиће, отворила се и за многе опасне препарате попут синтола. Огромна је разлика између дизања тегова и убризгавања инјекција са синтолом, како би вам се мишићи неприродно повећали. Кирил Терјошин (на слици) иде линијом мањег отпора, радећи ово друго и доводећи тиме своје тело у опасност. Прочитајте више о њему.