У руским шумама је већ крајем 2017. године живело двоструко више вукова него што шума може да прехрани, што представља озбиљну претњу за целокупни екосистем. Број вукова такође одражава се и на пољопривреду, којој сваке године недостаје стоке и за живот обичних људи. То није проблем само у селима и малим насељима, вукови све чешће долазе чак и у велике и добро осветљене градове. Новинарка портала mail.ru посетила је мало село у централном делу Архангелске области, где вукови слободно шетају улицама без расвете.
Global Look Press
Да бисте стигли до села Липаково, морате возом да дођете до станице Плесецка, врло близу космодрома Плесецк, с којег ракете у орбиту лансирају нове сателите. Липаково је од космодрома удаљено само педесетак километара, међутим, свемирска технологија уопште није утицала на живот становника села.
Довде нема директног превоза, постоји само минибус, такозвана маршрутка која пролази у близини села, па морате да замолити да вам стане на месту на коме бисте желели да изађете, а затим треба да се укрцате на трајект који вози преко Оњешког језера, и удаљен је око једног километра од пута. Трајект ради на језерску струју, овде нема електричне енергије. Нема је ни на улици, после пет сати увече овде можете да видите само оно што вам осветли батеријска лампа.
Global Look Press
„Шарик лаје у мраку пре него што га преко ноћи затворе у псећу кућицу. Пса који је овде обитавао пре Шарика појели су усред бела дана за време лова," причају мештани.
„Јесте ли видели улице Липакова у пет сати увече?"
„Увек помислим: искочиће вук, видеће ме и рећи: 'Колико меса! Зашто да ловим мртвог пса, боље да зграбим ову овде!'"
У совјетско време овде је постојала фабрика дрвне индустрије, око које су никла три села с неколико хиљада становника и радника, предузећем за обраду дрвета, много буке и светла. Данас су овде углавном остали само старији људи који немају где да оду у потрази за послом, па воде своје фарме или раде нешто са стране, рецимо у локалном клубу или као ватрогасци, на местима на којима су провели младост.
Global Look Press
Производња се од деведесетих година постепено смањивала, да би фабрика дрвне индустрије до 2000. године дефинитивно била затворена, а људи се разбежали. У потрази за послом отишли су готово сви млади људи који су се преселили у градове, добили посао или се уписали на факултете, а овде су остали углавном пензионери који би тешко могли да започну нови живот на новом месту. У селу данас стално живи око 300 становника, врло је тихо, на улицама је нестало светла, а вукови се више не боје да приђу кућама. Домаће животиње се ноћу закључавају, а увече сви се труде да не излазе из кућа. Шетња од куће до куће у Липакову ноћу се своди на мали траг батеријске лампе и помисао на вука који би могао да се нађе мимо тог трага.
Јевгенија и њена породица живе на крају села, у последњој кући, односно у близини шуме.
„Ваља каже: 'Ма идемо да ти купимо сигнални пиштољ!' А ја одговарам: 'А зашто? Коме ћу ја нешто да сигнализирам? Галини Ивановној?'"
„Вук пса може да зграби и под светлошћу фењера. Међутим, с фењерима је било лакше; барем сте видели где нишаните! А кад ноћу истрчите с пиштољем и батеријском лампом, није јасно у шта пуцате."
Global Look Press
Како би спасла свог чувара Акбаја, Татјана је у спаваћици трчала за вуком кроз поље у шуму.
Прошле недеље вук се приближио Светланиној и Александровој кући и напао комшијског пса. Они своје псе чувају у гвозденом кавезу.
„Вук обично нема никаквог страха. Седи на раскршћу попут пса и гледа ко ће да прође. Без светла не можете да видите да ли можда седи одмах поред вас!"
„Младунчад лети иду за вучицом, а она их у октобру учи да лове. На псима, наравно."
„Алексејевог пса су задавили овде у трему, није стигао да га убије. Наредног јутра пронашао је само главу и огрлицу.“