Руски медији су посветили пажњу овом поклону и детаљно пишу о њему. На пример, у једном чланку се наводи да мештани зову шарпланинце „бисери планинских снегова и ливада“ (ми на српском интернету нисмо нашли потврду тог податка – могуће је да је руски новинар тим надимком покушао да изрази однос мештана према омиљеној пасмини – прим. ред.).
Пасмина југословенског овчара појавила се 1938. године на Балкану, у Међународној кинолошкој федерацији (FCI) је регистрована 1939. под називом „илирски овчар“, а од 1957. је добила нови званични назив: југословенски овчар – шарпланинац.
Sputnik
Годинама је у Југославији било забрањено превозити шарпланинце преко границе. Први пут је пас ове аутохтоне расе продат у иностранство 1970. године. Данас се шарпланинци гаје у САД, Канади и Француској.
Шарпланинац је веома крупан пас. Може бити висок 70 цм, а тежак 35-40 кг. По изгледу подсећа на кавкаског овчара. Сматра се да су преци ове расе обитавали на Балкану близу насеља на Шарпланини, на планинама Стогово, Бистра, Кораб и у националном парку Маврово.
У Македонији постоји предање да је овај овчарски пас потомак вукова кога је одгајио ловац. Шарпланинац је миран и добродушан, воли да буде са људима, али признаје само једног газду, кога беспрекорно слуша.
Организовано узгајање шарпланинаца је почело 1947. године у селу Гари. Током 1960-их се популација ових паса смањила, а 1976. је пасмина била на ивици опстанка. Ради њеног очувања основано је одгајалиште Кораб, где су створени сви услови за гајење ових паса. Још увек се у њему гаје најчистокрвнији југословенски овчари.
Пси ове пасмине су веома издржљиви и могу да спавају на снегу. Глава, уши и предњи део шапа им је покривен кратком длаком, а на, врату, леђима, на задњем делу шапа и на репу је дуга. Допуштене су све нијансе боја, почев од беле па све до тамносмеђе. Највише се цени зеленкасто-сива и тамно-сива варијанта.
Шарпланинци се користе за чување оваца од вукова и других грабљивих звери на планинским пашњацима, а такође за чување ограђеног простора и као службени пси.