Српски тренер руских одбојкашица: „Плачу, наравно, али не обраћам много пажње на то“

Одбојкашки клуб „Спарта“, Нижњи Новгород
Слободан Радивојевић већ две сезоне тренира женски одбојкашки клуб „Спарта“ из Нижњег Новгорода. У ексклузивном интервјуу за Russia Beyond српски стручњак говори како излази на крај са руским лепотицама.

Нижњи Новгород је руски брат близанац Београду, а Новом Саду побратим 

Слободан Радивојевић: Кад сам почео да упознајем град и гледам карту, користим превоз, видео сам да је град веома сличан Београду: позициониран на две реке, стари део града са једне стране, већи део града, као код нас Нови Београд, са друге. Ја бих хтео да га више упознам, рецимо, да се провозам жичаром преко реке, да прошетам Чкаловским степеницама, или да обиђем музеје. Овде има много шта да се види. 

Како не обраћати пажњу на временске прилике? Радити од јутра до мрака!

Немам пуно додирних тачака са временским непогодама, јер ми тренирамо унутра и сво време проводимо у сали, где је добро загрејано. У ствари у Русији са тим уопште нема проблема. Стан ми је близу хали и ја врло мало времена проводим напољу. Не могу да кажем да имам времена за шетњу: имам тренинг ујутру, после имамо неке анализе и договоре, онда кратак одмор и други тренинг увече.

Тренинзи увече се касно завршавају и после нема времена да било где идем. А када имам, обично је зима, напољу је хладно, а на пролеће ја већ одлазим у Београд. Када се враћам у августу на почетак припрема, тада се још више ради и уопште немам времена за обилазак града. Али спортске објекте сам обишао: хокејашку халу, кошаркашку, нови футбалски стадион. Гледао сам тамо локални клуб. На светском првенству нисам био. 

Руски темперамент: хладан и чврст као лед, спокојан као зимска ноћ 

Овде нисам доживео ни једну најмању непријатност. Овде су нас Србе изузетно лепо примили, и само речи хвале могу да кажем за тај однос између два народа. А што се тиче разлика, има их мало у карактеру. Ми бисмо све нешто брже, напречац, а код њих је све другачије. Рецимо ја изгубљену утакмицу доживљавам на скроз другачији начин у односу на њих. Чини ми се да Руси некако лакше преживљавају кад се нешто лоше деси. А можда је ствар у томе што овде доста дуго траје зима, велика хладноћа, снег је велик и људи овде нису толико емоционални као код нас. 

Како је упорни Србин савладао руски језик 

На моју несрећу у школи сам учио француски, и од руског сам знао врло мало: добар дан, довиђења, неке основне ствари. И када сам дошао овде и покушао да комуницирам са играчицама на енглеском, одмах сам видео да ће бити проблем зато што оне врло мало разумеју, а готово никако не говоре. И онда сам почео да учим руски реч по реч. Прво сам научио све што је везано за тренинг и спортску одбојкашку терминологију, а сада сам дошао на ниво да могу нормално да комуницирам са играчицама или у продавници,  могу да дајем интервју на руском. Наравно, још има неких граматичких грешака, али мени је битно да девојке разумеју шта желим да им кажем. 

Не могу да псујем, иако некад баш треба! 

Ви знате како је то у Србији и како је то у Русији. Руске псовке нису грубе као код нас. Ја их наравно не користим. Радио сам и у Србији са девојкама, и нисам никад користио псовке. Некад повисим тон, или себи кажем нешто на српском што нико не разуме. Генерално је све у реду. Било је мало проблема око формирања екипе. Ја сам затекао мали број играчица које су само одрађивале полупрофесионално ту неку плату и није их интересовао неки велики резултат. Онда смо иселектирали екипу и направили тим амбициозних девојака, које су жељне доказивања, и то већ полако даје резултат. 

Сада се боримо за улазак у Супер лигу, а кад сам ја дошао пред крај претпрошле сезоне тим је био на седмом месту. Прошле године смо били пети и ове године нам мало фали да будемо први на табели.  

Русија је велика колико 194 Србија 

Мени је требало да се привикнем на руска растојања. Кад српска екипа иде на гостовање, то је све у кругу од сто километара око Београда, а кад треба из Београда да кренемо у Ужице, ми то планирамо десет дана, а то је двеста километра. Нама овде је најближе гостовање у Москви, која је 400 километара одавде, а да не причам да смо ишли на Сахалин и у Владивосток! Тамо је сасвим друга димензија живота и спорта. Први пут сам тамо био прошле године. Временска разлика седам сати! Кад дођеш спава ти се, а не треба да спаваш. А кад устанеш, не знаш да ли треба да једеш или да идеш на утакмицу, или опет да спаваш. Ја не играм и само могу да замислим како је девојкама, које треба да играју у време када би код куће спавале. То су били огромни проблеми.

Сем тога, играју се две утакмице са истом екипом заредом. Сваки пут кад идемо на гостовање то траје четири или пет дана, док у Србији дођеш сат пре утакмице и исти дан се враћаш кући. То наравно утиче на интензитет тренинга. Не може толико да се тренира као код нас, јер девојке морају да се одморе и од путовања и од играња утакмица. За мене кажу да ја много радим, а на почетку је било још горе јер нисам схватао да у Русији не може да се ради као у Србији.  

Ако уђемо у Супер лигу, имаћу прилику да видим Санкт Петербург. Иначе буквално сам прошао кроз целу Русију: Владивосток, Сахалин, Череповец, Вороњеж, Липецк, Уфа, Сибир, а опет ми је жао да је посао такав да немамо пуно времена да обиђемо град. Аеродром - хотел - сала - хотел - аеродром. 

Шта недостаје једном Србину у Русији? 

Све што ми фали трудим се да надокнадим. Мени је слава Свети Аранђел. Ја сам овде позвао колегу Србина који са мном ради и тренера кошарке, и ми смо се ту скупили. Ујутро сам ишао у цркву, спремио сам нешто колико сам могао, и обележили смо овде. То наравно мени недостаје...

Што се тиче хране, Руси се здравије хране. Кад ја њима причам колико се код нас једе меса, они не верују. Они једу више супе, чорбе, салате, то ми се свиђа. Али недостаје ми печење, сарма, пуњене паприке, пасуљ, сва наша традиционална јела! У Србији се никад нисам бавио кухињом, а сада сам доста тога научио и све што нама фали покушавамо да спремимо. 

Али највише од свега ми фали породица. Супруга ми ради у Београду, син има 12 година и иако су ми одмах понудили да доведем породицу, то нисмо могли због школе, језика, њеног посла, а и тренерски посао је такав да кад крену лоши резултати, прво се мења тренер. Наравно, ми сваки дан комуницирамо преко телефона, технологија дозвољава, али није то то. Виђамо се само за Нову годину и распуст. Сада за неки дан их чекам да дођу. На све сам навикао, али тешко је без породице. 

Женски спорт: до медаља кроз сузе 

Менталитет руских играчица је много другачији. Овде су - и то је добро - играчице дисциплинованије. Руски тренери важе за строге и девојке су од самог почетка строго васпитане. С те стране у Русији је лакше радити. Са девојкама у спорту кад нешто није добро треба много причати један на један на психолошке теме. Ту сам имао проблем због комуникације. Сада то лакше решавам. Свака девојка је јединка за себе. Ако их је 12 или 14, то је 12 или 14 различитих карактера.

Оне реагују на различит начин кад викнеш или дајеш савет: нека се уплаши, нека не може да игра. За сваку треба неки други приступ. И плачу наравно. Много је времена прошло, много суза протекло, тако да ја готово и не реагујем више на то. Тачно се зна када су те сузе с разлогом, а када нису. Када си у женском спорту то је саставни део малтене сваког тренинга. Не обраћам много пажње на то. Иначе не би смо дошли далеко. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“