Фотогалерија: Како су Немца одушевили „непрскани“ ликови и њихове судбине на постсовјетском простору

Филип Лаусберг је рођен у Минхену, завршио је историју и политикологију на Оксфордском универзитету, а сада као истраживач сарађује са Универзитетом у Антверпену. Он често одлази у Русију и враћа се у Немачку да би могао да путује, да ради и да се виђа са пријатељима. Како сам каже, Москва га је потпуно освојила и он скористи сваку прилику да је посети.

Својим пројектом „Лица Истока“ он на Фејсбуку ради фантастичну ствар комбинујући фотографије са причама у којима је стварност приказана без улепшавања, тако да посетиоци његове странице могу да стекну увид у право стање живота на постсовјетском простору.

„Увек сам био фасциниран Русијом и другим постсовјетским земљама, учио сам руски, радио и живео у Москви, и стално се враћам на ове просторе да посетим пријатеље и путујем регионом“.

„Оно што је увек у овом региону остављало на мене снажан утисак је мноштво оригиналних људи са непоновљивим животним причама. Међу њима је веома много чудних, суморних, апсурдних, занимљивих или тужних, али увек дубоких карактера. Укратко речено, овде се може дотаћи и сагледати читав спектар људских искустава, од тамног до светлог, и све је то тако нефилтрирано и интензивно да се ретко може срести на Западу“.

„Посебно волим да проучавам како су политичка, друштвена и економска догађања обликовала људе и како су људи обликовали њих, и како се животне приче појединаца уклапају у шире текуће и историјске догађаје и бурна дешавања на постсовјетском простору“.

„Свакако, животне приче су тамо често обликоване под утицајем комунизма, терора, депортација и ратова, али исто тако и под утицајем великих технолошких достигнућа, уметности, мирнодопске сарадње и коегзистенције толиких различитих народа од којих сваки има посебну културу и историју. Вероватно у свету не постоји неко друго место са толиким богатством непоновљивих и често потпуно откачених животних прича“.

„Увек су ме фасцинирале такве приче, а на путовању по Централној Азији 2016. године почео сам и да фотографишем карактеристичне људе. Када сам отишао у Алмати, у Казахстан, да посетим пријатеља, одушевиле су ме јединствене црте лица тих људи тамо... Сретнеш, на пример, момка са азијатским цртама лица и плавим очима коме је деда био Немац а баба Корејка, и обоје су у Стаљиново време депортовани из свог завичаја у казахстанску степу... Или му је деда био научник и бавио се ракетама, па је дошао из Украјине да ради у Бајконуру, а баба још као млада комсомолка са пуно ентузијазма дошла из Калмикије у Казахстан да гради ’светлу будућност’“.

„Ја сам у шали говорио пријатељима да су људи у Централној Азији, и наравно на целом постсовјетском простору, подигли хипстерски покрет на нови ниво – док другде у свету људи покушавају да се истакну пре свега оделом или стваричицама које поседују, и да на тај начин буду јединствени, људи у Централној Азији се истичу само по цртама лица и животној причи“.

„Тако сам почео да скупљам те фотографије лица и да их постављам заједно са њиховим причама на својој страници на Фејсбуку. То ми је постала нека врста сталног хобија. Сада имам неколико стотина портрета са причама, углавном из Русије и Централне Азије, али и из Украјине, Јерменије, Грузије, Белорусије и из постсовјетске дијаспоре у Европи која говори руски, као и из дијаспоре на Блиском истоку и у Африци“.

„Многи пријатељи су ми рекли да те портрете и приче треба показати широј јавности па сам због тога недавно отворио страницу на Фејсбуку под називом ’Лица Истока’, где редовно објављујем нове приче“.

„Тренутно углавном постављам слике са путовања по Русији за време летошњег Светског фудбалског првенства које ме је из Москве одвело најпре у Нижњи Новгород, а затим дуж Волге кроз Чувашију, Татарстан, Уљановск, Самару и Саратов до Волгограда, и даље кроз Калмикију до одмаралишта Северног Кавказа, па до Кабардино-Балкарије, и чак кроз Чеченију до Дагестана“.

„Огромно културно богатство постсовјетског региона чији идентитет често има више слојева не само да је фасцинантно, него је и прилично непознато Западу. Због тога ја уједно покушавам да пренесем своје личне утиске из региона који је још увек у великој мери познат само по негативним и поједностављеним стереотипима, и по уском фокусирању на политику овдашњих власти“.

„Инспирисала ме је и књига ’Време секонд-хенда’ белоруске добитнице Нобелове награде Светлане Алексијевич у којој су објављени интервјуи са људима из бившег СССР-а где су приказане њихове невероватне и често трагичне животне приче“.

Филип има још много тога да нам покаже, тако да су његова „Лица Истока“ само мали део онога што ћемо видети у блиској будућности. Ако вам десетине фотографија које смо видели могу послужити као показатељ, онда вас чека врло присно путовање. Останите на вези!

Обавезно посетите Филипову страницу „Лица Истока“ на Фејсбуку где он редовно поставља фото-приче о животу на постсовјетском простору.