Српска унука руског козака: Мој једини сан је да нађем своје руске рођаке

Козаци су између осталог градили путеве у Југославији. Један од њих Врање – Босилеград или „Руски пут“ изградили су донски козаци под командом генерала Василија Логинова. Донски, кубански и терски козаци су радили и у рудницима, градили железничке пруге, насељавали Београд, Нови Сад, Ниш, Краљево. Чували су границе са Мађарском и Албанијом, одгајали коње, бавили се пољопривредом и занатима. 

Српкиња Маријана Милуновић сада живи у Солуну. Од читаве фамилије само она има светлу косу и зелене очи. Руски туристи у Грчкој одмах знају да могу да јој се обрате на руском језику, чију мелодију Маријана доживљава као песму. Учитељи певања су увек истицали њен богат и јак глас. Маријана пева у руском хору „Сударушки“, а „козачки глас“ је наследила од деде, Кирила Кононова. Крв није вода, говори Маријана.   

Из личне архиве Маријане Милуновић

- Мој деда  је био кадет, донски козак и живео у области Доњецка. Када је избила револуција, он се повлачио са војском, и преко Турске, преко Црног мора је доспео до Србије. Овде су се они расипали, а он је кренуо са једном великом групом. На крају је остало десеторо њих који су преживели пут који је трајао месецима. Време је тада било страшно...

Из личне архиве Маријане Милуновић

Они су били гладни и случајно су наишли на једно буре са шећером, које је остало вероватно од неких војних залиха. И пошто су били страшно гладни, они су навалили да једу тај шећер и нажалост то је било кобно по њих. И сви су осим мог деде умрли од последица тог тровања. Он је завршио у болници у Куршумлијској бањи. А у то време српске жене су помагале у болницама као медицинске сестре, и моја нана, бака, помагала је у болници и неговала мог деду. Тако су се упознали. 

Пошто је деда је био Рус сви су га овде у Србији звали Иван и он је променио своје име, а и презиме на српски начин и постао Иван Коновић. Живели су у Нишу и тамо сам рођена. Нажалост умро је кад сам имала годину дана и не сећам га се. Али по причама свих у породици знам да је био тих и повучен човек. Што је био козак није било очигледно по њему. Међутим, остала је прича да је он био из велике породице, која је вероватно била богата, јер је гајила коње. Живели су у великој заједници и свако од браће и сестара је имао своје обавезе. Његова обавеза је била да рано ујутру води крдо коња на Дон и да их напоји. Причали су да је јахао без седла. А кад је већ живео у Србији са другом породицом,  имао је једну особину: будио се пре свих, свима чистио ципеле и остављао их испред врата.  

Из личне архиве Маријане Милуновић

Деда је покушао да се повеже са својом руском породицом, али Југославија је била капиталистичка земља, а он је био избеглица и козак. Кад им је написао, они су га у писму замолили да им више не пише и да не тражи контакт, јер страдају због тога. И деда је пристао и рекао је да више воли да не зна како су него да има некога на души. 

Тако је моја мајка одрасла без контакта са руском породицом. Кад је порасла, почела је да их тражи преко Црвеног крста. И игром случаја преко једне своје пријатељице, која је била преводилац за руски језик, упознала се са једном руском новинарком, која је помогла и нашла је ту дедину породицу! Испоставило се да је мој деда имао живог брата! Он је био стар већ, имао је преко осамдесет година и мајка је одлучила да крене за Русију! Кад је стигла код свог стрица, доживела је шок. Јер он је изгледао идентично као мој деда! Она је бризнула у плач јер је увидела свог покојног оца! Тај мој деда-стриц је носио косу на исти раздељак као и мој деда Иван. Мој деда Иван је отишао у Југославију у својих 36 година, био је млад, а његов брат је био тада дете и уопште слабо га се сећао. Али коса му је била на исти раздељак. 

Из личне архиве Маријане Милуновић

И други шок мајка је преживела ујутру, кад је устала и видела како стриц чисти свима ципеле испред врата! 

Нажалост моја мајка после тог одласка у Русију није живела дуго, по повратку она је буквално изгорела од карцинома за неколико месеци и скоро није оставила никакве информације о тој руској породици. Сада је та територија у ратном стању и ко зна како и где су ти људи...

Ја сам сачувала неке податке у мамином роковнику, који је у Београду. На пролеће планирам да дођем у Србију и тражим породицу мог деде. То је мој једини сан...

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!