Како је једно путовање срушило све стереотипе о Русији и променило живот Србину из Ваљева

Саша Митић

Саша Митић је кардинално променио свој живот. За два месеца је течно проговорио на руском, наштампао каталог српских производа и упутио се у непознату Русију да рекламира српске предузетнике. У разговору са дописницом Russia Beyond Саша открива шта га је подстакло на ту озбиљну одлуку.

На зидовима Сашине канцеларије су иконе из манастира Косова и Метохије. Он се бави и добротворним радом, помаже Србима и православним храмовима на Косову. На полици је нови самовар, око њега матрјошке (бабушке), на зиду српска застава коју је донео из Русије.

- Код нас овакве не праве. Погледај како је квалитетна!

Убеђујем се и сама да је тако. Материјал је јак као сомот. На етикети пише „Сделано в Сочи“.

Саша ме послужује црним јаким чајем из фабрике чаја у Сочију „Мацеста“ и руском чоколадом „Аљонка“.   

- Веруј ми, не бих се вратио да није истекло дозвољено време боравка. Али да почнем издалека. 

Када сам био мали само смо ми у згради имали телевизор у боји, али филмове које сам гледао из дединог детињства су били црно-бели. И једном деда ми каже: Сашо, све то што је приказано у овим филмовима о рату, све је то било у боји, само техника није могла то тако приказати. А ја сам мислио да је свет тада био црно-бели! 

У мојој скоријој прошлости, када је било рата у Босни, ја лично нисам од тог српско-руског братства видео ништа. Можда је било цензурисано, не знам. Знам наравно о добровољцима или козачким јединицама, али у односу на број муџахедина то је била трунка. А онда је била ситуација на Косову где су дошли Руси на транспортерима и у један трен су нестали. Онда бомбардовање и опет ништа.

Једном сам на било који начин престао да размишљам о Русији. Гледао сам на то само из православног угла: да ми имамо једну веру и то је то. Да, за време Краљевине дошло је овде на стотине хиљада Руса, али касније из Совјетског Савеза нико није долазио овде од Руса, и нису Срби одлазили тамо јер је била комунистичка земља. Вероватно је постојала нека брана између нас. Као непробојно стакло иза ког постоји негде тамо братски по вери народ. 

Друго: видиш, чујеш Путин се са Хрватима договорио, руски бизнис у Хрватској, руски туристи воле Хрватску... и где је то наше пријатељство? Да, дошле су овде из Русије велике нафтне компаније да јефтиније исцрпе наше бушотине, и тај посао компензују помагајући школама, болницама и тако даље. Ја на основу свега тога нисам могао да гајим посебну симпатију према нечему тамо негде. Осим тога не могу да гајим симпатију према Европи и Западу јер су такви према нама ни из ког разлога. Могао сам да гајим само патриотизам, и тако чувам на неки начин нашу српску душу. 

И фактички ако тада у новембру у Ваљево не би дошладелегација из Сочија да успостави побратимски однос са Ваљевом, ја не бих ни сазнао шта у ствари постоји од тог руско-српског братства о којем се само прича. Кад сам видео њих, осетио сам у њима нешто другачије. Кад смо отишли у музеј видео сам да њих искрено интересује исто што мене јако интересује! Кад сам видео како се обилазе манастири и целивају мошти светог Николаја Велимировића, рекао сам себи: ајде, Сашо, иди тамо и види каква је то земља. Можда она уопште није таква како сам ја мислио.  

Саша је као локомотива која јури железницом кренуо да учи руски језик. У колима, код куће, у канцеларији учио је руске речи. Истовремено је почео да остварује пројекат „Капија“ – каталог од преко 60 страница са десетинама српских производа и услуга које могу бити занимљиве руском тржишту. Наручио је и осветио икону Св. Николаја Велимировића. 

- Икона Св. Николаја Велимировића ће бити целивајућа икона и мермерно постоље за њу прави фирма Путеви Ужице, која има своју фабрику у Русији. Она ће бити смештена у храму у Олимпијском парку и владика Николај ће бити покровитељ омладине.

Са послаником градског већа Сочија Јуријем Немцевим (други слева)

У каталогу сам скупио све своје дугогодишње партнере. Они сви продају на светско тржиште: Европа, Африка, Америка. Са друге стране код нас када дођеш у продавницу било где, видиш само производе из Србије или ЕУ. И они стижу као крш: ајде да купимо, ајде да имамо, ипак су европске. 

А мој је циљ да Руси сазнају шта је прави укус наше ракије, наше суве шљиве, и других производа којима се поноси Србија. Да шаљемо тамо камионе наших производа и повратно добијамо руске. Што не би била „Аљонка“ чоколада код нас у продавницама уместо „Милке“? Парадајз је у Русији укуснији него наш, донео сам кући два комада, укус је као усред лета, жена није могла да верује да је то парадајз из обичне трговине усред зими. 

Циљ мог пројеката „Капија“ јесте да повежем директно српске и руске људе, да храбро направимо помак према руском тржишту.  

Два месеца након одласка делегације из Сочија, у четвртак (по веровању да се све добре ствари раде четвртком) Саша је кренуо са другом Александром Шалаи-Тибором колима у непознату Русију. А стереотипи су почели да се руше још на самом путу. 

- Прва заблуда је да Руси не причају енглески и да нико тамо неће причати енглески. Кога год сам тамо срео прича енглески, на радио станицама се врте енглеске песме заједно са руским, нико уопште не прави проблем око тога. Ту причу су убацили наши политичари који сами не знају енглески. Руси немају никакав проблем са Европом и Америком. То Америка и Европа има са њима проблем. Русима ништа не фали, они граде своју државу која напредује. Неки кажу: у Русији нема овога, нема онога, а ја вам кажем: тамо нема чега нема! Телевизори, усисивачи, аутомобили - све јефтиније него код нас. Цене су дупло мање

Друга заблуда: сви су саветовали да не идемо аутомобилом, јер путеви су лоши, неочишћени. Ми долазимо у Русију: трака у једном смеру 5-6 метара, друга иста, а има још и додатних трака по три метра са стране. Кажу: много снега и ми смо због тога планирали да ћемо путовати седам дана до Ростова на Дону. Стигли смо за пола дана. Сви путеви су очишћени, са стране видели смо по два метра снега а сам пут је био чист и мокар, само вози. 

Кад излазиш на пут видиш како функционише цела Русија: камиони са робом јуре у једном и другом смеру. Постоје паметно урађени пешачки прелази, коректна полиција. У жестокој магли нас је зауставила полиција и када су сазнали да смо странци, укључили су сва четири жмигавца, рекли су да идемо иза и отпратили су нас 90 километара ван града, где смо се упутили! Значи тај ко прича лоше о руским путевима и саобраћају, тај је изгледа путовао само авионом! 

Трећа заблуда је да су људи у Русији прљави, али сам видео испред цркве жену, која је просила и била је скроз чисто обучена. Јесте сва у старом и сиромашном оделу али у чистом. Ниједно мушко нисам видео да би му ципеле биле трунчицу прљаве! 

Четврта заблуда: пролазили смо кроз свакаква села, негде богатија негде сиромашнија, али у сваку кућицу је спроведен гас. Значи људи немају проблеме са грејањем у ту „страшну руску зиму“ и немају тај проблем кад као код нас чим падне снег нека села остају одсечене од струје и морају буквално да преживљавају. А и зима није толико страшна, у Сочију је због веће влажности много хладније него код нас. 

Још једна моја заблуда је била да су Руси нељубазни, мрачни, мрзовољни, затворени. И то су ми чак и русофили причали да ће ме увек неко пратити у сенци, обраћати пажњу, скупљати информацију о мени.  То опет није тако. Кад смо паркирали кола газдарица нашег стана је дошла на паркинг и отворила је сваки аутомобил да нам покаже како је овде безбеднода нико не затвара кола.  Прихватили су нас као најдраже госте, чак и више него братски.  

Александар Шалаи-Тибор, Јуриј Немцев и Саша Митић

У канцеларију улази Александар Шалаи-Тибор и на лицу му видим да га је обрадовао руски чај на столу. 

- И ви сте заволели руски чај? – питам га.

-Да, волим да га грицкам,- шали се Александар. 

Срби пију чај а ја питам какве су сувенире донели из Сочија. Они се смеју. Испоставља се да је Александар потрошио огроман новац и купио у Русији мами огромног керамичког слона (као телевизор, додаје Саша) и слон се једва сместио у гепек. А када су коначно стигли Аца је вадио слона из аута и испустио га.

- Мораћемо да идемо по новог слона, - уздише Александар.

- То вам је као нека смешна сцена из Кустуричиног филма, - смејем се ја.

- Ово наше путовање и јесте било као један чудесан филм. И ми се сада спремамо за ново путовање. Имамо већ склопљене уговоре о сарадњи, имамо велике планове, време је за акцију! 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“