Како је 40-годишња Рускиња нашла човека свог живота, Србина, захваљујући старословенском језику

Ана Сетина, по струци библиотекарка из руског града Самаре, последњих неколико година je „богу крала дане“ у једном дуванском киоску. Разведена жена и мајка одраслог сина, она није желела да се помири са предрасудама, да живот у њеним годинама тек почиње и може да буде као у бајци само у љубавним викенд романима и телевизијским сапуницама.

И у томе је имала свесрдну подршку свог сина који се налазио на одслужењу војног рока. Када је чуо за мамину идеју да се пријави у агенцију за склапање брака, иако није имала новца ни за фотографије, без којих нема ни пријаве, учинио је све да јој путем интернета и пријатеља пронађе мејк-ап артисту и фотографа. И фотографије су испале феноменално, у агенцији су маму похвалили, направили јој профил и остало је само да се причека на евентуалне заинтересоване женике.

Лепа четрдесетогодишња Рускиња није много чекала на први позив. Он је стигао из Немачке од Србина Звонка Павловића. Али Звонко није знао руски, а ни Ани страни језици нису били јача страна. До првог сусрета дошло је преко скајпа, а Ана се ухватила за сламку, и досетила да би будући да су руски и српски слични, старословенски језик који је учила на студијама могао да јој буде од велике помоћи у споразумевању. И тако је и било, Звонко је Аном био фасциниран и после тог првог онлајн контакта запросио ју је. Ана је прво помислила да се шали. Али он је био озбиљан, позвао је још једном, поновио брачну понуду и послао карте за путовање у Немачку. Кроз смех је касније прокоментарисала да је први пут у животу од дипломе библиографа имала неке практичне користи.   

И још је закључила да ствар није у знању речи којима се на разним језицима изговора реч љубав, већ у варницама које између два срца заискре или се то никада не догоди.

И тако је Звонко Ану дочекао у Берлину, где има мањи ресторан српске хране.

„Како немам двадесет година, нисам желела да се предомишљам, већ сам се одлучила да прихватим брачну понуду, нарочито што сам документа имала код себе и није било никаквих препрека“, - каже Ана.

Тако се наша Ана у Самару вратила као Ана Павловић, а да би се преселила код Звонка морала је да проведе осам месеци учећи немачки језик. Њен суђени за то време посећивао ју је у Русији.

„Сада живимо у Немачкој, радимо заједно у ресторану, и много волимо да путујемо, па смо тако планирали и да видимо Бајкал зими“, каже Ана.

Из Агенције за брачно посредовање ни мало се нису зачудили Аниној причи.

„Мушкарци Срби врло су одговорни у избору брачног партнера и не боје се никаквих тешкоћа. Французи или Италијани би још и могли да се "пишмане", али Срби не, они верују да им је жена од бога дата, а све остало је у њиховим рукама“, прокоментарисала је Татјана Карпова из поменуте агенције.

И на крају, али не и на последњем месту, не треба заборавити ни стручно образложење, ни старословенски језик који је у овој причи са срећним крајем одиграо кључну улогу.  

Старословенски језик је књижевни језик на јужнословенској бази који је био коришћен током богослужења у 10. и 11. вековима у словенским земљама, претеча црквенословенског језика који је у различитим православним словенским земљама већ имао различите редакције. Старословенски се данас активно изучава на филолошким факултетима у Русији, а и на катедрама славистике широм света. У свакодневном говору, уз познавање основа старословенског и помагање гестовима и мимиком, Србима и Русима је још лакше да се споразумеју, јер српски језик припада јужнословенским језицима, као и старословенски, тако да се у таквом случају у руско-српској спонтаној комуникацији појављује још више заједничких елемената, рекла је за руски лист КП Татјана Романова, доцент на Катедри за руски језик и масовне комуникације Самарског националног истраживачког универзитета.