Први јануар, 23. фебруар, 8. март, 9. мај… Људи рођени у Русији одлично знају читав распоред руских празника и културних обичаја, односно кад се преко друштвених мрежа шаљу каранфили, а кад Георгијевске ленте.
Већину становника централне Русије чуди када људи из Тјумења лежерно спомену како до рођака „на селу“ морају путовати авионом, баш као што Московљани спомену путовање приградским возом до својих викендица. Али и шетње по Москви су за већину Европљана веома дуге. Велика растојања су међу најважнијим горепоменутим руским спонама. Можда отуд потиче и љубав према брзој вожњи?
На руским интернет страницама за тражење посла кандидате веома често упозоравају да ће им рок за испуњење одређеног задатка бити „јучерашњи дан“. Неки Американац или Француз би то доживео као неслану шалу, док се Рус радује, мислећи да то говори о великој количини посла и доброј заради.
Чини се да је Русима у крви да све раде у минут до 12. Чак се и изградња неких стадиона за Светско првенство у фудбалу 2018. завршавала кад су први навијачи већ прешли границу земље. За Русе је главно завршити, а рокови су секундарна брига.
Непоштовање рокова и кашњење у Русији није нешто непристојно.
„А шта ако забрљамо? Надајмо се да нећемо...“
Ово је случај када би Рус употребио староруску реч „авос“, која означава нејасну наду чак и у најтежим околностима. Руски мужик је навикао да све ради „на авось“. И јуначки подвизи руске војске често су се темељили на „авосу“ (на пример Суворовљева швајцарска експедиција). „Авос“ је дефинитивно једна од руских „спона“ - необјашњиво веровање у срећу и натприродно, које помаже Русима да стисну зубе, и на крају победе (или не увек).
Куцање у дрво или пљување преко рамена нису искључиво руски гестови. Али кратко седење уочи дугог пута, страх од просипања соли, одбијање да се рукујете или предајете предмет преко кућног прага, одбијање да прелазите преко некога ко лежи на поду, или избегавање да се вратите по нешто што сте заборавили код куће… све је то руско сујеверје из паганске прошлости које је преживело векове хришћанске традиције.
Чак и након крштења, руски календар је сачувао неке паганске празнике: Свјатки (зимски солстициј), ноћ Ивана Купале (летњи солстициј) итд.
Становници Сибира се жале да им њихови московски пријатељи непрестано досађују с коментарима попут: зашто зими у Москви носите капу, па ви сте из Сибира! „Да“, одговарају они, „из Сибира смо, управо зато знамо колико је важно топло се обући.“
Иако Руси за дугу зиму немају стотину имена попут Ескима, она за њих није ништа изненађујуће. Лав Милов, славни историчар руског села, наводи да је руски национални карактер формирала клима, која је дефинисала живот сељака. Пола године радите као коњ, брзо сејете и жањете пре него наступи хладноћа (можда и то има неке везе с љубављу да се ради у задњи трен?), а затим пола године седите крај пећи и измишљате ствари и активности да би спречили последњу руску спону - „хандру“, која је свуда у свету позната као меланхолија.
У овоме су Руси без премца. Руска „хандра“ се не односи само на меланхолију, него се користи и за описивање физички болесног човека.
Иако у Лондону киша често пада неколико седмица, јадиковање се у западном друштву сматра у најмању руку непристојним. А ако заиста имате разлога за сузе, људи који вас окружују ће вас оставити да патите у самоћи. Док се у Русији игнорисање такве особе, на пример, на послу, сматра непристојним, можда чак и нехуманим. Особа која се жали наглас је особа која тражи помоћ, а помоћ ће највероватније и добити, чак и ако долази од непознате особе. То је руски дух.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
