Руска јахачица у Србији: „Сањам о томе да у својој школи јахања лечим децу“

ledovskaya_lelya
Двадесетшестогодишња Олга Ледовска је напустила Санкт Петербург, један од најлепших градова на свету, да би се заједно са мајком, братом и коњима преселила у Аранђеловац. Ова храбра руска јахачица у интервјуу за Russia Beyond говори о свом животу у Србији.

Моја бака је рођена у Сомбору, зато ми Србија никада није била непозната туђа земља. Може се рећи да се наша породица вратила у свој дом. Одлучили смо да се преселимо пре свега због конкретних ствари: да помогнемо мом 12-годишњем брату кога је мама усвојила а болује од церебралне парализе. Прво смо дошли у Апатин и одмах је било јасно да се он већ боље осећа. Није говорио, није ходао, а овде смо сместа приметили позитивне  промене и схватили да треба да останемо.

Кућу смо нашли у Аранђеловцу а пре пет година сам родила сина. Испало је тако да се мужу овде није допало. Растали смо се, он се вратио у Русију, а ја сам остала овде. Моја мама се бави децом, а ја радим са коњима.

Коњи су моја љубав. Не могу да замислим свој живот без коња. Са њима сам од малена, откад сам погледала филм „Фаворит“ с коњем по имену Сухар. Тада сам први пут пожелела да јашем. Била сам џокеј у коњским тркама. У ствари, ја сам у детињству имала проблеме са ногама, а коњи су ме излечили.

Хипотерапија је комплекс специјалних вежби које се раде док човек јаше. Код коња је телесна температура већа него код људи. Кад се коњ креће, а он може да изведе сто различитих покрета, загрева се крвоток пацијента, болесни мишићи јахача се напрежу или опуштају. Зато сматрам да је важно да се у Србији развија хипотерапија, тим пре што Руси имају велико искуство у тој области.

Циљ ми је да отворим овде своју школу јахања. Засад радим на хиподрому у Крагујевцу, бринем се о коњима, учим људе да јашу и гледам како је организован рад, које су нијансе, какве су цене, учим занат да бих избегла неке грешке у будућности.

У Србију сам довела два своја коња: ахалтекинца Феникса и понија Пилигрима. Боја његове длаке има леп назив „изабел“, али он је фактички албино пони. Пиму јашу деца, он их забавља, то је његов посао, а Феникс ради у школи јахања на хиподрому. Они тамо живе, ја изнајмљујем место у штали и плаћам за храну. То је овде пуно јефтиније него у Русији. Али ја маштам да имам своју коњушницу. С друге стране, на послу се бринем о још 12 коња и постаје ми јасно да је тешко кад се сам тиме бавиш. Зато је Феникс од спортског коња постао школски: нажалост немам могућности да га професионално припремам за трке.

Однос Срба и Руса према коњима је веома различит. У Русији се са коњима опходе као са кристалним вазама или са кућним љубимцима. Руси се са коњима договарају. Срби су нешто оштрији: коњ мора да ради, зато га и држе. Не слажем се увек са неким српским одгајивачима коња око тога како поступати са овим животињама. По мом мишљењу однос са коњима мора бити партнерски: ја теби, ти мени. То помаже.

Језичка баријера у раду са коњима за мене не постоји, јер у разговору користимо језик тела, који знају све животиње света. А ја сам научила српски за шест месеци. Морала сам да научим и научила сам га.

Мени је овде добро. Допада ми се отвореност и једноставност у комуникацији. Овде сам мирна и лепо ми је. Овакву смо људску атмосферу имали у Совјетском Савезу, али смо то изгубили. У Србији су комшије увек спремне да помогну. Пре неки дан нас је комшиница спасла од пожара. Ми смо већ легли да спавамо а она се јавља: Пожар! Ватра је била на осам метара од куће. Истрчали смо из кревета у двориште. Неко је у близини био запалио траву. Али добро је што су ватрогасци дошли брзо и угасили пожар.

У Србији видим перспективе не само за хипотерапију (деце са церебралном парализом је много, а стручњака мало), већ и за коњички спорт. 

Чим постанем власник коњушнице успоставићу сарадњу са хиподромом у Великом Новгороду. Тамо раде људи које добро познајем и који су заинтересовани за српске коње. У Србији су се очувале расе липицианер и нониус, којих нема у Русији, а те расе највише одговарају за трке коњских кола, које су у Русији све популарније. Одгајивачи у Великом Новгороду су такође заинтересовани за српске стручњаке и њихово искуство у селекцији коња. Ми ћемо та знања размењивати и путовати на такмичења.

Коњарство у Русији тренутно пролази кроз тешка времена: традиционалне руске расе су на граници нестанка, док се на хиподромима организују монголске забаве са коњима које нам нису тако познате ни блиске, или још горе – аутомобилске трке. А Срби који чувају традиције и чисте расе у стању су да помогну Русима у одгајању коња. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“