Како је то изгледало подсећа историчар, политиколог и балканолог, аутор портала Балканист.ру др Никита Бондарев, који је био непосредни сведок и учесник тих догађаја. У овом тексту преносимо најважније делове његовог чланка на српском језику.
Утицај протеста 1999. на савремену руску политику
Утицај догађаја од 25-27. марта на најновију политичку историју Русије до данас није оцењен на прави начин. А управо тада је први пут јасно изнесен низ принципијелно нових теза, без којих је тешко замислити савремену руску политичку реторику. Многе методе које се данас користе у партијском животу, посебно у сфери омладинских организација, и које се данас доживљавају као нешто што се подразумева у руском политичком дискурсу, такође потичу управо од искуства спонтаних масовних протеста у пролеће 1999. године. Хронологија протестних догађања је у општим цртама изгледала овако.
„У почетној фази то је био протест самих Срба против бомбардовања Србије“
24. марта у сумрак испред амбасаде се окупља неколико десетина Срба. Најпре се њихова активност своди на неколико антиамеричких парола, а затим, када виде да полиција толерише њихово присуство, Срби прелазе на активније деловање. Између осталог, у најближој продавници купују тегле са лечом, које убрзо завршавају на зидовима амбасаде. Лечо, односно поврће у соку од парадајза, је традиционални производ из Бугарске (мађарски сатараш или српски бећарац, бећар-паприкаш – прим. Russia Beyond), али руски новинари, „како би ствар учинили занимљивијом”, јављају да је то српско национално јело и тако изазивају изненађење у српској јавности, која за ту реч није ни чула... У извесном тренутку протест прераста у отворени вандализам: неко од присутних мокри испред врата амбасаде, што, наравно, снимају камере. Срби инсистирају на томе да је бешику на амбасаду испразнио „неки пијани хулиган у пролазу”. Ма како било, овај догађај је препунио чашу стрпљења полиције и демонстранти су растерани. Али дух је пуштен из боце: током читаве ноћи испред амбасаде се окупљају они који желе да подрже „браћу Србе” или једноставно да се прикључе вандализму пред којим власти затварају једно око. Углавном су то фудбалски хулигани, као и различити маргиналци. Неки од њих остају преко пута амбасаде, а већи део се враћа кући необављеног посла. То јест, у почетној фази акције то је пре свега био протест самих Срба против бомбардовања Србије. Акција је спонтана, њена политичка порука није јасно формулисана (углавном се чују псовке и позната фраза „yankee go home”). Укљученост руске јавности је минимална.
Фудбалски навијачи, представници свих омладинских супкултура и пијанци
25. марта акција прелази у нову фазу. Рано ујутро преко пута амбасаде почињу да се појављују мале групе студената, који су тражили да одсуствују са наставе или су просто изостали без дозволе. Неки од њих носе на брзину направљене транспаренте на руском и енглеском језику. Нешто касније појављују се увек спремни за акцију чланови ЛДПР-а (Либерално-демократске партије Русије) са заставама, транспарентима и мегафоном. Групи се прикључују радознали пролазници, већ поменути фудбалски хулигани, панкери анархистичке оријентације, хипици пацифистичког расположења и друге неформалне групе. Већи део демонстраната су млади, а ту је и известан број пензионера увек присутних на комунистичким протестима, али њих је мало. 90% демонстраната чине Руси, а Срба, за разлику од претходног дана, готово да и нема. У извесном тренутку лавина људи која се формирала преко пута амбасаде у улици Садовоје кољцо, повинујући се неком невербализованом, али потпуно јасном импулсу, прелази улицу и заузима простор испред амбасаде. Полиција окупљене позива да поштују ред, али не инсистира превише.
Задржавају само оне који на амбасаду бацају чврсте предмете, као што су стаклене тегле или мастионице. Оне који бацају јаја, паковања јогурта или прскају амбасаду кечапом, полиција као да не примећује, иако митинг званично није дозвољен. Слику гомиле, распаљене свешћу о томе да су у праву, као и осећањем да је данас „то дозвољено”, преноси телевизија. Испред амбасаде се стално окупљају нови људи. Појављују су представници омладинских левичарских радикалних организација, такође са мегафонима и заставама. Фудбалски навијачи из супротних табора се уједињују и око амбасаде формирају жив ланац од навијачких шалова, у којем се ЦСКА налази поред Спартака, а Торпедо поред Динама. Заиста незабораван призор, нешто слично раније није забележено. Управо међу навијачима настаје незванична парола протеста: „Срби су за вас тврд орах, добићете други Вијетнам” (сербы вам не по зубам, будет вам второй Вьетнам). Уопште узев, може се без претеривања рећи да су се тих дана испред америчке амбасаде могли видети представници свих омладинских супкултура, укључујући и оне априори аполитичне. У гомили су били љубитељи екстремних спортова, представници клупске културе, уметници графита, који су обојили тротоар испред амбасаде и зидове околних кућа (до зида саме амбасаде ипак нису пуштени). Посебно треба напоменути да у гомили практично није било пијаних, барем не током дана. И то није било због интервенције различитих „усмеривача” и „посматрача”, како се често дешава данас на масовним догађајима. Гомила није имала јединствен организациони принцип, али свима је било јасно да појавити се испред амбасаде пијан или са флашом у руци значи дискредитовати саму идеју протеста, изазваног праведним гневом. Оне којима то није било јасно љубазно би замолили да оду да пију пиво на другом месту. Међутим, како је пао мрак, у гомили су почели да се појављују не само пијани људи, него и они под утицајем различитих психоактивних супстанци. Могли су се чути позиви на јуриш и заузимање или паљење америчке амбасаде. Управо у том тренутку умешали су се специјалци ОМОН-а (Мобилни одред посебне намене) и растерали гомилу. Око 400 људи је задржано.
„Узети демонстрације под контролу и усмерити у цивилизованом правцу“
Ноћ између 25. и 26. марта руководство Русије је провело, како се касније сазнало, у дугим и компликованим „консултацијама”. У окружењу Бориса Јељцина догађаји два „протестна” дана изазвали су забринутост, постојала је жеља да се ова акција забрани, а да се учесници казне. Можда је на то утицало сећање на догађаје из јесени 1993. године. На крају је, међутим, преовладало мишљење градоначелника Москве Јурија Лушкова, који је од самог почетка подржавао акције масовног незадовољства, и Јевгенија Примакова, који је на путу за Вашингтон на преговоре у знак протеста окренуо авион и вратио се назад. Став Лушкова и Примакова састојао се у томе да демонстранте не треба растеривати, него их узети под контролу и усмерити у цивилизованом правцу. Управо то је и учињено.
26. марта митинг испред америчке амбасаде је званично дозвољен, неорганизовани демонстранти који су се окупили испред амбасаде нашли су се између постројених редова Лушковљеве Московске федерације синдиката са леве стране и омладинске организације „Јабука” с десне. И једни и други су били добро организовани, имали су транспаренте, заставе, партијску симболику, плакате са паролама, које су делили присутнима. Причало се да ће Лушков демонстрантима послати пољске кухиње са куваном храном, али је градоначелник од те идеје ипак одустао. Саобраћај у улици Садовоје кољцо је од почетка био делимично затворен, а у једном тренутку и у потпуности блокиран. Возачи су, међутим, сиренама и узвицима показивали солидарност са демонстрантима. Управо 26. марта акција достиже свој врхунац. Широм земље људи спаљују америчке заставе у знак протеста.
На интернету се пуном паром дискутује о томе колико ће коштати куповина два С-300 за Србију и њихово слање на Балкан (према речима учесника, сакупљено је 600 долара који су на крају потрошени на провод у српском ресторану).
Либерали и комунисти „растерали“ антиглобалистичку омладину
Демонстранти испред америчке амбасаде очекују да се појаве Лушков или Примаков или обојица заједно. Испред амбасаде се, међутим, појавио само Владимир Жириновски, али и он је дочекан аплаузом. Све у свему, акција је почела да се креће у правцу стандардне провомајске политике „системске” опозиције. Међу окупљенима је било буквално само десетак Срба, а и они су се брзо разишли, млади припадници неформалних група такође се више нису осећали пријатно и до поднева су напустили протест.
Аутор чланка Никита Бондарев (лево) на протестима испред америчке амбасаде у Москви (26. март 1999)
Андрей Марчуков27. март је испред америчке амбасаде протекао у знаку Комунистичке партије Руске Федерације и Генадија Зјуганова. Акција која је почела спонтано, стихијски и била оријентисана не толико на патриотску, колико на антиглобалистичку омладину која слободно мисли, на крају се претворила у комунистичку шетњу са иконама и портретима Стаљина.
28. марта није више било званично дозвољеног митинга испред амбасаде, али током читавог дана преко пута се налазило неколико демонстраната. Истог дана на амбасаду је из ручног бацача граната покушао да пуца скулптор Александар Сусликов, при чему је дошао у аутомобилу заменика начелника московске полиције, који је, наводно, украо. Сусликов није могао разумно да објасни одакле му РПГ-18, из којег је безуспешно покушао да гађа амбасаду. То је био веома необичан случај који је највише личио на акцију специјалних служби са намером да се дискредитују протестне активности. Као последица овог немилог догађаја, 29. марта испред амбасаде се није појавио нико осим уличних чистача који су уклањали трагове народног гнева.
Занимљиво је да су се прошле недеље, како би одали пошту жртвама НАТО агресије од пре 20 година, од свих руских званичника и „незваничника” испред српске амбасаде у Москви појавили само „Ноћни вукови” са својим непромењивим лидером под надимком Хирург (Александром Залдостановом). А баш њих сасвим сигурно није било испред америчке амбасаде 1999. године, јер су бајкери у то време носили заставе америчке Конфедерације, лобање и кости, и сматрало се да су од свих омладинских покрета они највише вестернизовани. Њихово окретање „традиционалним вредностима” и „ношењу барјака” наступило је тек после 2000. године.
Након 20 година
…1999. године нам се чинило да се свет неповратно мења пред нашим очима. Запад са себе скида маске политичке коректности и благонаклоности и показује своје право лице. Веровали смо да ће људи заувек памтити годишњицу бомбардовања Југославије. Али, нажалост, сећање на те догађаје многима на Балкану све више смета. Научници ће рећи да је то карактеристично за историјско сећање. То је њихово унутрашње питање, да ли ће памтити или неће памтити НАТО агресију. Можда је и тако. Али Русија у сваком случају треба да се потруди да никада не заборави лекције војне кампање НАТО-а из 1999. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
