Ова 83-годишња Рускиња сваког дана пешице разноси писма по планини

Николај Шевченко
Стара поштарка је славу стекла у деветој деценији живота, када су сарадници локалне телевизије сазнали за жену која преко 50 година сваког дана пешице прелази скоро 40 километара како би однела писма у неколико планинских села. Јекатерина Дзалајева је изненађена пажњом коју је привукла. 

На путу кроз планину није било никога. Јекатерина Дзалајева се успињала стрмом вијугавом цестом како би однела пошту у удаљене рејоне Северне Осетије. Одједном, пут јој је препречио вук. Дзалајева је успела да се попне на електрични стуб. Знала је да аутомобили у том крају ретко пролазе.  

Након што је пола века провела радећи у пошти, 83-годишња Рускиња наставља свакодневно да разноси писма по насељима која се налазе неколико десетина километара од њене куће. То јој је донело славу на крају живота препуног личних трагедија. 

Последње писмо од брата 

Дзалајева је у пошти почела да ради случајно. Није успела да заврши школу, јер су је из Ингушетије, када је похађала девети разред, одвели у родну Северну Осетију да помаже у домаћинству. 

„Није било никог да коси сено. Приближавала се зима. Дошла сам да помогнем и закаснила на почетак школске године. Обраћала сам се на неколико места да завршим 10. разред, али нису ме примили”, сећа се она. 

Када су геолошке истраживачке групе, у којима је Јекатерина привремено радила као помоћник, напустиле Северну Осетију, она се обратила другарици молећи је да јој помогне да нађе посао. Тако се запослила у пошти. 

„Када сам била мала, сви су трчали за поштарoм. Стари поштар се звао Дудар Басијев. И ја сам трчала за њим и мислила: Сада ћу родитељима донети писмо од брата”, присећа се Јекатерина. „Некад сам доносила, а некад не.” 

Последње писмо од брата добила је 1942. године, када јој је било седам година, а фашистичка војска се приближавала Стаљинграду. Кратко писмо је запамтила у целости: „Путујемо возом, али не знамо куд. На ово писмо немојте одговарати. Кад стигнем, писаћу вам.” 

У Стаљинградској бици брат је нестао и више ниједно писмо од њега није стигло. Када се 83-годишња бака присећа последњег братовљевог писма, очи јој се пуне сузама.

Брак после дописивања 

Са будућим мужем Борисом Јекатерина се такође упознала преко писма. 

„Био је у затвору. Упознали смо се преко писама”, каже она. На лицу јој се може прочитати туга због изгубљених година. 

Кад су се упознали, њој је било 36 година, а четири године је већ провела свакодневно носећи пошту по селима, која је повезивао један планински пут. 

„Био је вешт на речима. Моји рођаци код којих је дошао да ме испроси рекли су ми да је он златан човек. Обећао ми је куле и градове. Мислила сам да ћу седети скрштених руку”, шири руке старица. „Али није било тако.” 

Борис је у затвору провео шест година, јер је тукао бившу жену, а ускоро је нову жену почео да вара. 

„Чим сам сазнала да ме вара, рекла сам му, ако хоће да настави тако, нека ме остави на миру.” И он је отишао, оставивши Јекатерину са петомесечним дететом. 

Њена ћерка је једино због чега је Јекатерина данас захвална свом мужу. 

Последње писмо од јединог заиста блиског мушког рођака Дзалајева је примила 1987. године, кад је имала 51 годину. 

Био је то Руслан Бугулов, унук њеног рођеног брата, последња веза са старијим братом, који је убијен у родном осетинском селу. Када је младић напунио 17 година, узели су га у војску и послали у Авганистан. 

„Дружила сам се са једним војним комесаром, али он није могао да помогне”, каже Јекатерина. 

Док је она на сваки начин покушавала да издејствује прекоманду за свог рођака, он је послат у Кабул са групом совјетских војника. 

„До демобилизације му је било остало 29 дана. Са последњег задатка се није вратио.” Тело су му у родно село донели 1987. године. 

  1. године Совјетски Савез је повукао последње јединице из Авганистана. 

Спас у писмима

„Кад седим код куће, свега се сећам и буде ми веома тешко. Када се срећем са људима, лакше ми је.” 

Овде је сви познају и поздрављају у пролазу или се заустављају да мало поразговарају. „Нико у њеним годинама не би могао да ради као она”, каже о својој комшиници сељанка Раиса. Неки се заустављају како би се фотографисали са „баба Каћом”, како је зову. 

Практично сви су спремни да чувену поштарку повезу када им је то успут, али она више воли да пешице носи пошту, као некад, у младости.

Данас нико не трчи за Јекатерином како би добио дуго очекивано писмо. Она углавном разноси рачуне, обавештења и новине. 

Вреди ли ризиковати живот да би се у удаљена места у планини однели рачуни, кад постоји могућност сусрета са медведом, вуком или чак леопардом? 

Када је прошли пут срела дивљу звер, Јекатерини су помогли људи који су туда пролазили, али хоће ли јој следећи пут ико помоћи? Она на то има свој одговор: 

„Ничег се не бојим. Кад умрем, бићу са својом браћом, мајком и оцем. Кажу да има нечег после смрти. Не верујем сасвим, али ипак се надам.”

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“