Марија Бутина осуђена у САД: Шта треба знати о њој и њеном покрету?

Марија Бутина позира на стрелишту у Москви.

Марија Бутина позира на стрелишту у Москви.

AP
Бутину су подржали утицајни руски политичари, али обични грађани Русије нису имали разумевања. Као, уосталом, ни амерички суд неколико година касније.

Полиција САД је 15. јула 2018. године у Вашингтону ухапсила 29-годишњу руску студенткињу уз оптужбу да се она у интересу Русије инфилтрирала у организације које имају утицаја на америчку политику. Убрзо затим је цео свет чуо за Марију Бутину.

26. априла она је проглашена кривом за заверу против интереса САД у корист Русије и осуђена на 18 месеци затвора, од којих је девет већ провела иза решетака.

На скици суђења приказана је Марија Бутина са својим адвокатом Робертом Дрисколом пред окружним судијом у четвртак 13. децембра 2018.

Прича о њеном муњевитом успону и драматичном паду почиње далеко пре одласка у Вашингтон, на универзитету у провинцији Русије, 3.000 километара од Москве.

Корени „руског NRA“

Када су студенти Алтајског државног универзитета у Барнаулу одлучили да мало вежбају говорништво и вођење дискусија, нико није могао претпоставити да ће након само неколико година њихова секција од пет чланова прерасти у прилично велики покрет за право грађана Русије да поседују бојево оружје. То је руски еквивалент америчке организације National Rifle Association (NRA).

„Нас су сјединила заједничка интересовања. Организовали смо дебате. Поједини предавачи су тада били на стажирању у Америци и тамо ’покупили’ многе америчке либертаријанске идеје. Барнаулско друштванце је било прожето схватањима класичног либертаријанизма: тржишном економијом, приватном својином и правом на поседовање оружја“, прича Иван Зоркин, један од учесника дебатног клуба.

Врло брзо су све остале теме потиснуте у други план, а право на поседовање оружја у Русији потпуно је запосело уобразиљу учесника овог незваничног клуба студената. Њихов главни инспиратор била је студенткиња Марија Бутина.

Она је већ тада имала политичке амбиције, сећају се Маријини познаници. Бутина је 2010. године учествовала у прелиминарним изборима “Младе гарде“, омладинске друштвено-политичке организације која делује у оквиру владајуће странке „Јединствена Русија“. И већ тада је своју предизборну платформу засновала управо на праву грађана Русије да поседују оружје.

Када су 2011. године у Баранул допутовали делегати „Јединствене Русије“ из Москве, Бутина је доспела у видно поље политичке елите.

„Наш програм им се допао“, сећа се њених речи Зоркин, који јој је помагао у организовању прелиминарних избора странке. „Марија је позвана на разговор у Москву“.

Убрзо затим је 23-годишња Бутина продала свој мали посао са намештајем у Барнаулу, преселила се у Москву и званично регистровала организацију „Право на оружје“.

Русија под оружјем

Москва није Марији широм отворила своја врата. Бутина је за новац добијен од продаје фирме изнајмила пословни простор близу Савјоловске железничке станице и почела да лобира право грађана Русије да поседују оружје.

„[Испоставља се да] људи уопште не знају да је поседовање оружја дозвољено [у Русији]“, цитира Бутину часопис GQ.

Бутина је у прилично тешким условима чинила све како би стекла подршку утицајних људи.

„Маша је ујединила мушкарце и подстакла их да се покрену са мртве тачке. Она је многа питања решавала лакше јер је женско. Одраслим озбиљним мушкарцима се допадало што им се млада женска особа обраћа таквим поводом и што се тако добро разуме у дотично питање“, прича Вјачеслав Вањејев, кога чланови покрета данас третирају као „незваничног лидера“.

Успех покрета „Право на оружје“ у раним фазама сви чланови овог друштва, укључујући и Вањејева, приписују лично Бутиној и њеној страсти према оружју. Она је доста брзо схватила да међу утицајним људима у Русији има много оних којима идеологија њеног покрета није страна.

Помоћник Марије Бутине и координатор покрета у Алтајском крају Иван Зоркин без оклевања набраја присталице покрета, а међу њима су лидер Либерално-демократске странке Владимир Жириновски, глумац Иван Охлобистин, телевизијски водитељ Владимир Соловјов, политичар Александар Торшин и друге утицајне личности.

„Маша је придобила многе посланике Државне думе. У свим фракцијама је било и противника и присталица“, каже Зоркин.

Покрет је почео да проширује своје циљеве чим је постало јасно да добија све већу подршку у Москви. Друштво „Право на оружје“ почело је да претендује на учешће у појединим аспектима политичког живота Русије.

У време свог процвата покрет је имао три основна правца деловања. На првом месту су били митинзи за легализацију оружја, на другом преиспитивање права на самоодбрану у врховном суду, и на трећем залагање да се сваком радно способном грађанину Русије дозволи поседовање пиштоља.

Укратко, покрет је чинио све „како би наоружани човек могао лакше да дише у Русији“, каже Зоркин.

И поред подршке појединих утицајних људи, „Право на оружје“ је имало и озбиљног противника – обичне грађане Русије.

Хоћете ли да код нас буде као у Америци?

На оригиналном амблему покрета приказан је пиштољ италијанске фирме Beretta.

„Стојимо са овом заставом, и прилазе нам ’момци из краја’, почињу да нас ’цимају’ што смо Американци, што смо за Американце или хоћемо да код нас буде као у Америци [тј. да постоји проблем масовних убистава као у САД]. Има ли уопште смисла нешто њима објашњавати?“, негодује Зоркин.

Бутина је успела да придобије поједине људе у Москви, али је могла само да сања о оснивању великог покрета који би обухватио широке народне масе. Испоставило се да обичним грађанима Русије уопште није блиска тема легализације пиштоља.

Када је покрет био на врхунцу популарности у њему је било између пет и девет хиљада чланова, али већину није интересовала заштита људских права и измене у законодавству. Многи су једноставно желели да у слободно време одлазе на стрелиште и друже се са другим љубитељима оружја.

„Нисмо имали строго прописану обавезу активног учешћа у деловању [везаном за заштиту људских права или политику]. То је [био] скуп истомишљеника, а не чланова и руководства“, објашњава Александар Симонцев, бивши члан покрета у Хабаровску.

То што чланови нису имали никакву обавезу привлачило је љубитеље оружја да ступе у „руски NRA“, али многи су се прибојавали коначних циљева овог покрета. „Ми нисмо били интересантни људима који поседују оружје, али су против ширења [права на поседовање оружја]“, каже Зоркин.

Амерички NRA

NRA је као најутицајнија организација за поседовање оружја био потребан Бутиној и њеној екипи како се њен покрет не би угасио у самом зачетку.

 Вашингтон, Колумбија, САД. Марија Бутина је на суду признала да је као агент дејствовала у САД у интересу Русије.

„Торшин нам је био веза“, истиче Вањејев. Сенатор и банкар Александар Торшин је био карика која је повезала Бутину са америчком организацијом NRA.

„Торшин је већ тада био доживотни члан NRA и одлазио је на њихове скупове“, прича Вањејев. Бутина је успела да се наметне Торшину као помоћница и да отпутује са њим у Америку на састанак са члановима NRA.

Она се 2016. године преселила у САД помоћу студентске визе, али већ након две године је против ње у Америци покренута истрага. У децембру 2018. је Бутина пристала на сарадњу са истражним органима и признала да је дејствовала као руски агент на америчкој територији без прописне регистрације у Министарству правде. Маријине присталице у Русији тврде да су њени контакти са NRA имали други циљ:

„Циљ наше организације се састојао у томе да она постане рентабилна. NRA нас је интересовао као организација која је постала рентабилна. Како су они успели да то постигну? Како ми можемо искористити њихово искуство?“, објашњава Вањејев.

Америчка истрага је, међутим, имала другачије виђење. У јулу 2018. године полиција САД је ухапсила Бутину, која је до тада већ успела да се упише на амерички универзитет и стекне значајне везе у NRA и Републиканској странци, па чак и да ступи у интимне односе са конзервативним америчким стручњаком за политичке технологије Полом Ериксоном.

Данас је Бутина осуђена на 18. месеци затвора. Од тога је већ девет месеци провела у истражном затвору. То значи да ће у Русију бити депортована почетком 2020. године.

После хапшења Марије Бутине у Америци руски покрет „Право на оружје“ је престао да постоји као правно лице, али су у Хабаровску, Казању, Перму и Санкт Петербургу остале групице које, додуше, не организују политичке акције, али су лојалне идеалима америчког либертаријанизма, поготово праву на поседовање оружја.

Најпреданије Маријине присталице нимало се не узбуђују због тренутног затишја.

„Она је особа која није сломљена. Када се врати у Русију препоручујем јој да се бави политиком. Са њеним везама и таквом бесплатном рекламом [она у Русији има будућност]“, закључује Вањејев.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“