„Нико није мислио да ће бити толико жртава“, каже путница Марина Ситњикова за руски часопис „Сноб“. Она је седела у десетом реду. Колико се сећа, из задњег дела авиона нико није успео да се спасе. „Видео-снимак показује да су сви у авиону вриштали за време слетања, али сам ја била скамењена и чинило ми се да је у авиону апсолутна тишина. У оном диму нисам ништа чула ни видела“, сећа се Ситњикова.
Путнички авион SSJ-100 летео је 5. маја из Москве у Мурманск. Десет минута након полетања га је погодила муња услед чега је дошло до губитка радио-везе и квара у систему аутоматског управљања тако да је посада затражила хитно слетање у Шереметјеву.
„У том тренутку није било панике“, каже Владимир Јевмењков, преживели путник из шестог реда. Он је седео поред прозора и видео како је муња два пута ударила у десни мотор. Толико сам се тргао да умало нисам сломио врат у страху да авион већ гори, али није било пламена“, пише он. „Речено нам је да се због техничких проблема враћамо у Москву на аеродром са кога смо полетели“.
Слетање је, међутим, било сувише грубо: авион је одскочио два пута и тек трећи пут се приземљио, али су оштећени резервоари тако да је у репу авиона букнуо пламен. „Толико смо се уплашили да умало нисмо изгубили свест“, рекао је за лист „Комсомольская правда“ Петар Јегоров, преживели путник из седмог реда. „Авион је одскочио од писте као скакавац, а затим се запалио на земљи“.
„Све се одиграло муњевито“, прича Марина Ситњикова. „Ударац је био толико јак да ми умало очи нису испале. Други ударац о писту је био далеко тиши, затим је уследио трећи, и одмах је покуљао дим јер се авион запалио“.
По речима преживелих, људи су појурили ка излазима али се није створила гужва. Стјуардесе су брзо отварале излазе, а путници су за то време стајали и чекали. Било је претпоставки да је евакуација наводно успорена због путника који су узимали свој пртљаг, али Владимир Јемењков истиче да су појединци узели своје ствари јер нису имали шта друго да раде док су чекали да се отворе врата за излазак.
„Ја нисам био први у реду за излазак, и зато, када сам устао, нисам могао да се крећем напред. Поред мене је била жена са дететом. Они нису ни покушавали да се крећу можда због страха да не удахну угљен-моноксид. Осим тога, до излаза се у том тренутку могло стићи само преко других људи. Због тога сам ја неко време једноставно стајао између седишта“, сећа се он и додаје да су у том тренутку поједини путници узели своје торбе јер нису могли да се крећу. „Мени су ту били документи и ја сам их узео, а када су људи почели да се крећу, и ја сам кренуо према излазу“.
Дмитриј Харињин је седео у десетом реду. Он се такође сећа да су сви седели док се авион није зауставио, а онда су кренули ка излазу чим је то било омогућено. „Дохватио сам пасош и хтео да изађем. Најпре сам пропустио троје или четворо људи, а кад сам осетио врелину одпозади кренуо сам према излазу“, каже он.
„Нисам се окретао да погледам иза себе. Зашто? Не знам. Направио сам два-три корака. Дим је још увек био слаб и плавичаст. Било је тешко дисати, наравно, али још се могло подносити. А онда је нагло покуљао густ црни дим. Није било могуће дисати. Сагнуо сам се до седишта и још ниже где није било толико дима, два пута удахнуо, задржао дах и почео да се крећем према излазу. Тамо већ није било црног дима, стајале су две стјуардесе и помагале да се оријентишемо приликом евакуације“.
Он додаје да није видео никога ко дохвата пртљаг и тиме успорава евакуацију. „Ако је неко носио ручни пртљаг, то су биле мање торбе и ранци... Неки су истрчали без ичега. То сам видео“.
Стјуардеса Татјана Касаткина прича за портал Lenta.ru како су за време слетања људи почели да устају са места, телефонирали су својима и причали им како авион гори. „Све се догодило тако брзо да нисмо имали ниједну секунду за размишљање“, сећа се она. „Гурала сам путнике према излазу и сваког сам вукла за крагну да не задржава евакуацију“.
„Ја сам последњи изашао из авиона. За мном није ишао нико...“, каже Олег Молчанов који је седео у 12. реду.
„Мислим да је било толико жртава зато што је пламен захватио задњи део салона. Задња врата се нису отворила, али су људи мислили да ће стићи до најближег излаза. Мислим да путници на задњим местима једноставно нису имали шансе. Они су удахнули угљен-моноксид, и керозин је био на све стране. Могли су да преживе само они који су прошли напред. Позади нико није могао да се спасе“, рекао је он за портал Meduza.
„Ја нисам видела да је било гужве за време евакуације“, каже Марина Ситњикова. „Сећам се како су људи пузили према излазу. Да будем искрена, мене је спасла стјуардеса“. Марина је у једном тренутку почела да губи свест и није знала шта да ради. „Изненада сам чула нечију наредбу: ’Брзо! Брзо!’. Нашла сам у себи снаге и потрчала у правцу тог гласа“.
Већина оних који нису преживели седела је у репу авиона. Живот је изгубио и држављанин САД Џереми Брукс. Он је седео у 15. реду и није стигао да се извуче.
„Сви су склони да опутжују спасиоце, али они су по мом мишљењу све добро одрадили“, каже Дмитриј Харињин. „Нико није могао унапред знати путању авиона, нити где ће се он спустити и да ће се запалити. Ништа није указивало да ће доћи до такве катастрофе“.
Власти сада истражују узроке трагедије, између осталог и техничке кварове у авиону и лоше временске прилике. Јавност у Русији чека коначно саопштење, а на порталу Change.org већ је формирана специјална петиција да се забране летови Sukhoi Superjet 100 у Русији, да се идентификују проблеми које има овај авион и да се кривци изведу пред суд.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
