„Мислио сам да је неприступачна околина нека стрма литица, али сад схватам да неприступачна средина може бити и нешто једноставно као што је ивичњак на улици.” Овако почиње видео објављен на Јутјуб каналу „Слово пацана” (Реч једног момка), на којем млади људи у колицима из читаве Русије одлазе на путовање по Кавказу. На снимку пред камером се појављује водитељ: младић у препознатљивој тренерци са торбицом око појаса говори о људима који се појављују на снимку и о томе како се све то догодило. На каналу има нешто преко 20 оваквих снимака, на којима се могу видети волонтери који бесплатно деле хлеб, купују храну од старих жена на пијацама или на улици постављају клавир. Лице водитеља увек је замагљено, иако управо он стоји иза ових добрих дела. Russia Beyond га је пронашла, желећи да сазна зашто он све то ради.
Роман, стар 30 година, живи у Москви. Замолио нас је да не откривамо његово презиме нити да приказујемо његово лице и објаснио зашто га замагљује на свим снимцима. „Мало је необично када се овакве ствари снимају, јер изгледа као да хоћу да кажем 'погледајте како сам племенит'. Осим тога, могле би да ме препознају колеге са посла!”
У стварности Роман има три посла ( у трговини и грађевинарству), а значајан део своје зараде троши на хуманитарни пројекат „Реч једног момка”. „На интернету данас можете видети само негативне ствари, а ја желим да моја деца имају пред собом добре примере”, каже Роман. „Ствари које млади гледају на интернету уништавају им мозгове и они тако побркају важне и неважне ствари. Решио сам да је потребан некакав алтернативни садржај који млади могу да гледају и да тај садржај треба да приказује примере доброте.” .
Роман је тако пожелео да прави видео-снимке који приказују добра дела. Купио је камеру и замолио свог пријатеља камермана да му помогне у прављењу снимака. До тог времена Роман није имао никакво искуство у писању блога или снимању, али његов први видео, на којем купује храну од старица на улици, од краја децембра 2018. године па досад погледало је скоро осам милиона људи.
Свој канал је назвао „Слово пацана” (Реч једног момка), јер верује да нико не треба да прекрши задату реч, а то је његов принцип од детињства. Осим тога, Роман верује да се то допада младима, јер га доживљавају као једног од њих. А он то и јесте.
„Само врло мали број људи међу мојим најближима и најдражима зна да ја то радим”, каже Роман. „Знам да ће доћи време када ћу морати да кажем свима и покажем своје лице, али засада ми се више свиђа да ово радим инкогнито!”
Протагонисте на својим снимцима Роман проналази случајно. Када су ишли на Кавказ да сниме видео о људима који су везани за колица, упознали су једну стару жену која продаје своје производе. И одлучили су да купе све што је продавала и направе видео о томе. Што се тиче самохраног оца Вадима, који се брине о великој породици, пронашли су га преко градске управе. А пратиоци канала предложили су остале протагонисте.
Најважније је што нико од њих није унапред знао да ће неко код њих доћи да им донесе ствари које су им потребне или да им на неки начин помогне. За све њих то је било изненађење, па су емоције које се виде на снимцима (како самих протагониста, тако и водитеља) потпуно аутентичне.
Један од момака које можете видети на снимку о људима у колицима, Иља, по цео дан лежи код куће: последњи пут је изашао напоље пре шест месеци. Али чак и када изађе негде, шта може да ради? „Рекао сам му: Ако научиш како да седнеш у колица, гарантујем ти да ћу ти омогућити да одлазиш све до парка и продавница. Направићу прелазе преко ивичњака тамо где треба да пређеш и поставићу бетонске кугле које спречавају паркирање аутомобила који би ти блокирали пут. Али најпре мораш да устанеш!”
Викторија, девојка који живи на лековима, има неизлечиву болест. Роман све ове животне приче прима к срцу. „У прошлости сам желео да останем по страни, јер је у мом животу све било у реду”, каже Роман. „Али након што сам провео четири дана у блиском контакту са њима, схватио сам да су они људи као и сви ми; само су њихови животи много тежи, па за њих чак и излазак из куће може представљати проблем!”
Роман каже да он жели да помаже и другим људима, укључујући жртве шумских пожара и усамљене старе људе који живе у удаљеним крајевима. Али признаје да му је тешко да настави да даље развија свој канал без рекламирања неких производа. Не би желео да промовише свакакве кладионице, а још увек нема довољно пратилаца (само их је 365 000 у мају 2019) да би привукао велике компаније, као што је Yandex. Роман каже да би му за то било потребно најмање милион пратилаца.
Наравно, изузетно је тешко за два човека да све ово организују, каже Роман. Захваљује се свим својим пратиоцима који не само што шаљу донације, него нуде и сваку другу помоћ. „Људи су Вадиму и његовој великој породици носили храну: добили су чак и пакет из Алтајског краја. А у Тули је један пратилац обезбедио ГАЗ-ов камион са којим смо делили хлеб. Други човек нам је помогао да ратном ветерану испоручимо шпорет”, каже Роман. Додаје да се догодила и непријатна ситуација, када је један од „помагача” тражио публицитет за себе и почео директан пренос на сопственом блогу. „Неколико пута сам га замолио да то не чини, али није обраћао пажњу, па сам морао да му објасним на други, непријатнији начин. Још увек прети да ће открити моје лице!”
Роман такође истиче да му главни циљ није само да помаже људима, већ да подстакне друге да то чине. И његов начин делује. „Пратиоци ми шаљу своје приче о томе како односе храну старицама или само изражавају своју захвалност. Неки ми чак пишу из иностранства.”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
