Пре првог путовања у Русију схватио сам да су моја очекивања превисока. Баба и деда су ми били Руси, и зато сам одувек желео да посетим њихову отаџбину. Знао сам много о руској култури, чак сам пробао и нека руска јела која је бака правила. Бавим се састављањем туристичких водича и зато често ишчитавам такву врсту литературе. Бољи водичи садрже много историјских података о Русији. Због тога сам мислио да сам спреман и добро припремљен за пут. Коначно сам 2004. дошао у Русију, али то моје путовање се претворило у праву авантуру. То је у неку руку био и кратак курс преживљавања.
Разговор се не води само речима
Из личне архиве
Као и сваки обичан туриста, одлучих да најпре посетим Москву и Санкт Петербург. У великим руским градовима се лакше савладава језичка баријера, јер није тешко пронаћи некога ко говори енглески (мада је то у првом путовању било много теже него сада!). На пример, људи који раде на железничким станицама, на шалтерима за продају карата, не разумеју странце, али увек постоји начин на који се може са њима комуницирати. На пример, довољно је само написати одредиште – Руси већином умеју да читају латиницу.
Али изван урбане средине је све другачије, и то је такође својеврстан изазов. Док сам путовао кроз Сибир научио сам да користим гестове у комуникацији. Поједини путници у возу нису могли да говоре енглески, али у Русији човек схвати да се конверзација не одвија само помоћу речи и језика.
Мислим да је за преживљавање у Русији потребно одбацити снебивљивост. Треба да разговарате са људима и да им постављате глупа питања (и она ће вам свакако бити од користи). Само приђите и упустите се у разговор! То је корисно искуство. А Русија се доживљава пре свега искуствено. Ја не верујем да неко може схватити Русију или стећи представу о њој само кроз читање књига и проучавање њене историје (мада је то такође веома важно). Немогуће је схватити руски менталитет издалека, из друге земље.
Тврди у позитивном смислу
Из личне архиве
Руси су јединствен народ. Разликују се од осталих и по својој историји, и по географији. Мислим да је представа о Русима као „тешким“ и „тврдим“ људима везана за историјске околности у којима је овај народ живео. Замислите само цареве, комунисте, стаљинизам, гвоздену завесу и изолацију, и све то у протеклих 100 година! А ту су још и географске особености и климатски услови. Да би људи преживели у оваквој клими, они морају бити тврди, али тврди у позитивном смислу – увек спремни да помогну.
У Русији сам срео много добрих људи. У ствари, већином су људи које сам сретао били веома фини. После првог путовања у Москву и Санкт Петербург схватио сам да треба више да путујем овом земљом, да залазим дубље у њену огромну територију. За мене је било потпуно природно да се и други пут отиснем на путовање Транссибирском железницом (моја књига о том путовању сада је издата на португалском језику, надам се да ће једнога дана бити преведена на руски).
Из личне архиве
Тако сам поново сео на овај легендарни воз у октобру 2015. године. Већ на првој станици, у граду Перму, упознао сам се са Александром, власником мале туристичке агенције у овом граду. Зајдно смо посетили Музеј политичких репресија Перм-36 (музеј Гулага). Мислим да ово место треба да посети сваки туриста који путује кроз Русију (или бар кроз Сибир). Био сам изненађен када сам чуо да многи Руси не знају за ову совјетску казнено-поправну установу из Стаљиновог периода. Захваљујући руском кустосу и Александровом преводу разумео сам све и сада сигурно могу да кажем једно: само ако познајемо мрачне странице историје, само ако знамо како изгледа „историјско зло“, нећемо дозволити да се оно понови (као што је, на пример, случај са нацистичким концентрационим логорима попут Аушвица).
Из личне архиве
Тог дана, 25. октобра, био ми је рођендан, па то поменух Александру. Какво је било моје изненађење када ме он позва да дођем код њега у госте, где су његова вереница и будућа свекрва припремиле за мене праву гозбу са тортом и веселим рођенданским песмама! Тог момка сам се познавао само неколико сати, а они су ме приморали да се осећам код њих као да славим рођендан са својом руском породицом! Тог дана ме је моја „руска мама“ учила како да правим пељмене. То је процес који уједињује људе. Сви заједно у кухињи припремају месо и тесто. И раније сам пробао многа руска јела захваљујући баки, тако да добро знам шта су то пирошке, палачинке и боршч. Али прављење пељмена је изузетно искуство!
Припремила Дарја Аминова