Навикао се на људе и не зна да зими треба да спава: Како на руском аеродрому живи медвед Мансур

Андреј Иванов
Пробао је да се вози авионом, али му се није допало, премро је од страха. Преферира вожњу камионом.

На аеродрому Орловка у Тверској области, ничим изазван, појавио се једног дана медведић. Нико није са сигурношћу могао да каже да ли је залутао у шуми, или је изгубио маму. Био је уплашен и веома гладан, па је дошао код људи.

Авијатичари га нису дирали, загрејали су га, нахранили и бацили се у размишљање, шта да чине с њим. Сироче је добило име Мансур, кажу да је на Алтају то исто што и Миша, односно меда (власник аеродрома је родом с Алтаја). На аеродрому је стекао нове пријатеље. Најприснији контакт остварио је с пилотом Андрејем Ивановом.   

Како је Мансур спашен по други пут 

„Ми свакако нисмо имали намеру да набављамо медведа. Неко га је фактички подметнуо на аеродром“, присећа се Андреј. „Био је мали, величине штенета, чак су га хранили из флашице с цуцлом. Био је готово као играчка. У првој години живота медведићи су уопште много симпатични“. Нико није тачно знао шта би било најпаметније да се уради, али у једно су били уверени,  медведићев одлазак у шуму док је још тако мали значио би његову сигурну смрт. 

„Он чак није имао представу да зими треба да спава. Прве зиме одводили смо га на спавање, он није разумео шта се догађа с његовим организмом“, каже Андреј. Дешавало се да заспи код мене на коленима. 

Зато су запослени на аеродрому одлучили да се обрате стручним лицима. У Министарству за природне ресурсе и екологију Тверске области добили су контакт експерта који је требало да пребаци Мансура у резерват на Селигеру. Али он је уместо у резерват медведића одвео у центар у коме се пси обучавају за хајку на медведе. Када је Андреј с пријатељем пронашао Мансура он је буквално скакао од радости. „Добро је што смо стигли на време“, прокоментарисао је Андреј. „Он није могао ни да претпостави шта га тамо чека. Власник центра дао нам је медведа без поговора“.

Мансура је требало вратити на аеродром. Пилоти су разговарали и са породицом Пажетнов  која се бавила рехабилитацијом младунаца медведа који су остали без родитеља. Али они су им рекли да је Мансур сувише дуго међу људима и да се не сме пустити у дивљину. 

„Када је медвед једном човека фиксирао као пријатеља он га се више не боји“, објашњава Андреј. Може да се пусти у природу крајем прве године живота, сигурно би преживео, али ако је са човек провео дужи период, онда је готово. Он ће ићи код људи. И замислите како медвед из шуме одлази у најближе село, а тамо ће наравно бити убијен. 

Тако је Мансурова судбина била решена. Он је остао да живи на аеродрому. Али на Орловци није имао довољно места, требало му је проширење. Одговарајуће место нађено је у Калушкој области на огромном аеродрому Орешкову. Овде  постоји шума, али и авиони на које се Мансур већ навикао. 

За велики кавез средства су прикупљана широм света, за све ово време саосећајни Руси издвојили су преко четири милиона рубаља. Тако да медвед данас има огромни кавез у правој шуми, где може и мраве да тражи и да се пење по дрвећу, а има и базен у коме може да се купа. А још прошлог лета поливали смо га водом из црева. 

Медведи могу да буду велика злопамтила 

Мансур се врло брзо навикао на ново пребивалиште. На аеродрому увек има људи, ту је и обезбеђење, и пилоти, али медведу се највише допадају жене које га хране. А и тата Андреј га често посећује. 

Он је већ одрастао здрав медвед, ускоро ће четири године. Тежак је 250 килограма и висок 2,5 метара. И замислите, жели да се игра, каже Андреј. Али пре него што одем код њега увек се трудим да проценим у каквом је расположењу. Ако је прибран, можемо да комуницирамо, иначе никакво наметање нема смисла. Догађа се да претера у игри, и ја тада прекидам контакт. 

Пилоти редовно консултују Пажетнове и стручњаке Московског зоолошког врта. Они су их одмах упозорили да им не падне на памет да примене силу. Како су навели, док је мали, човек је од њега јачи, али зато памти и касније ће вам све вратити. 

„Колико ми је познато, медведи су нападали људе који су им претходно нешто нажао учинили“, каже Андреј. „Сачма је проналажена у шапама или у глави, значи да су у њих пуцали, притом многима у леђа“. 

Пилоти хеликоптера у Магаданској области причали су како су пре неколико година летели и приметили на чамцу два човека које су медведи израњавали, сећа се Андреј. Једног нису успели ни да пребаце до болнице, умро је у путу. А други је рекао како су ловокрадице у чамцу виделе медведа који је ловио рибу и да их је нешто повукло да пуцају у њега. Међутим, нису га убили. Медвед је побегао, а они наставили реком која је правила петљу. Нису ни  слутили да ће их медвед сачекати. Али он је запамтио. 

Стога запослени на аеродрому настоје да с Мансуром комуницирају на равној нози, медведа нико неће покушавати да дресира. Он није кућни љубимац. Медвед има своје мишљење и жеље, с њим се можете договарити или га заинтригирати нечим, баш као са људима, објашњава Андреј. 

Воли авионе, али не жели да лети 

Живот медведа на аеродрому ипак се разликује од живота у шуми. Мансура веома занима техника. Још са годину дана увлачио се у авион. Пилоти су тада одлучили да га провозају у кабини, али је он премро од страха. Медвед је генерално животиња прилично плашљива, мада и врло радознала. 

„Када смо почели да руламо, он се препао, попео се код мене на колена, истурио њушку кроз прозорчић, загрлио ме око врата шапама, и одједном сам осетио како ми панталоне постају све топлије и топлије. Медвед је добио, народски речено, пролив од страха“, смеје се Андреј. „Али после пет минута трчао је као да се ништа није догодило. Одлучили смо да га више не плашимо.

Међутим, вожња моторним возилом, допала му се далеко више, једва смо га извукли из кабине. Касније кад би видео камион јурио би ка њему и вукао ручицу на вратима.“ 

Прошле зиме Мансур није падао у зимски сан. „Стручњаци нису умели да нам објасне ту појаву, али су рекли да није ништа забрињавајуће“, каже Аднреј. 

Доскора су код Мансура могли да дођу сви који су то желели. Међутим, знатижељника је било толико да су запослени на аеродрому морали да ограниче приступ, како не би нервирали медведа. Осим тога давали су му свашта да једе. „Људи су долазили по цео дан, као у Маузолеј, а ми, ипак, нисмо зоолошки врт“, каже Андреј. „Одлучили смо да свим заинтересованим омогућимо долазак и добровољни рад суботом, тако да би могли и нешто корисно да ураде и остваре контакт с медведом.“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“