Како у Русији живети са дивљим зверима

Ирина Ходулина
Тигрови, вукови, крокодили и змије - донедавно сте у Русији могли да набавите и гајите практично било коју животињу.

Од јануара 2020. године на снагу ступа закон „О одговорном третирању животиња”. Њиме ће бити забрањено кућно држање 33 врсте животиња, „које могу представљати опасност за своје власнике, као и животиња чије се уобичајено станиште значајно разликује од могућих услова у заточеништву, што може неповољно утицати на њихово здравље, па чак и изазвати угинуће”. Међутим, према документима, ако је животиња набављена до 1. јануара 2020. године, она остаје код свог власника све до своје природне смрти.

Разговарали смо са неким власницима дивљих животиња у Русији и покушали да сазнамо да ли је њихов живот са дивљим егзотичним зверима тако тежак и опасан да је потребно увести потпуну забрану на кућно држање ових створења. 

Иља Горјачев и тигрица Аурора (Саратов)

Тигрица Аурора стигла је код Иље кад су јој биле само три недеље. На молбу познаника, директора зоолошког врта, узео је младунче тигра са гомилом болести како би му пружио одговарајућу негу. „Аурорина мајка је, очигледно, проценила да њено дете неће преживети због болести и престала је да је храни. У дивљини је то нормално, али тамо овакве тигриће њихови рођаци обично поједу. А ја сам имао искуства у узгоју дивљих врста мачака, па сам је узео код себе. Хранио сам је из флашице, водио код ветеринара, куповао лекове. Имала је повишен шећер у крви, због тога јој се развијала катаракта и почео је рахитис, који може изазвати смрт животиње”, сећа се Иља.

Он тада није размишљао о томе да тигрицу задржи, али је убрзо тако заволео да није хтео да је врати. Они већ годину и по дана живе заједно у потпуној слози. Отада су се преселили у већу кућу ван града и чак примају друге егзотичне животиње на привремено чување.

„Никада нећу оставити Аурору, она је моје дете. Тужно је што је болесна, али скоро све болести смо излечили и она полако одраста. Задовољство је гледати је како расте. У мени се буди нешто као очински понос.”

Иако је тешка 100 кг и има добар апетит (поједе 7 кг хране дневно), Аурора по много чему подсећа на обичну домаћу мачку: спава са Иљом и његовом девојком у истом кревету, игра се и мирно реагује на друге људе.

Иља често добија питања од оних који би такође хтели да код куће држе тигра, али он покушава да их одврати од те идеје. 

„У држању тигра има много тешкоћа, посебно за некога ко у томе нема искуства. Васпитање дивље мачке суштински се разликује од васпитања обичних мачака и паса. Тигру се у кући мора посветити много пажње и времена. Аурора никада не остаје без надзора, она је на то навикла. Једном смо је привремено оставили у зоолошком врту (морали смо да отпутујемо) и она је толико урликала да људи у оближњим зградама нису могли да спавају док ми нисмо дошли по њу! Било је много жалби и отада зоолошки врт одбија да је прими.”

Светлана Гаврилина и мајмуница капуцин Алекса (Тулска област)

Наизглед мали и безазлен, мајмун капуцин такође спада међу животиње чије је држање према новом закону забрањено. Како каже Светлана из града Узловаја у Тулској области, примати са својом необичном снагом, оштрим зубима и развијеном интелигенцијом заиста могу да нанесу озбиљне повреде људима ако се погрешно васпитају.

Светлана је женку Алексу набавила пре годину дана, у јулу 2018. године, у зоолошком врту у Саратову. Тада је дивљи мајмун имао већ скоро шест месеци. „Први месеци њеног боравка у нашој породици били су најтежи”, присећа се Светлана.

„Она се навикавала на нове услове, често је показивала агресију и, наравно, морали смо да реновирамо једну собу: Алекса је поцепала тапете, оштетила плафон, сломила лустер и направила свакакву штету. Али ја сам на то била спремна.”

Данас Алекса има годину и по дана и већ има свој Јутјуб канал.

Захваљујући строгом васпитању и дресури нема проблема са њеним понашањем.

„Она не живи у кавезу, него се слободно креће по стану. Има много играчака, увек има шта да ради. А оно што је најважније је да разуме реч НЕ”, каже Светлана. Алекса се добро слаже са другим животињама, а то су тренутно немачки шпиц, веверица и мрки капуцин по имену Чипа, који се код Светлане налази на лечењу. „Чипу је прихватила као члана породице, брине о њој и штити је, а ова с друге стране има поверења у Алексу и са њом се осећа смирено.”

Према Светланиним речима, најважније у васпитању мајмуна је да се човек постави на чело групе: „Држање мајмуна у кућним условима је компликовано. Они су као људи: са својим карактером и основним инстинктима. У природи живе у групама, у којима постоји безусловни вођа. Породица је за њих својеврсна група у којој ће сигурно покушати да докажу своје лидерство и постану вође. То ни у ком случају не смемо дозволити!”

Ирина Ходулина и канадска вучица Чара (Самара) 

Канадска вучица Чара стигла је у породицу кинолога Ирине пре пет година. „Чара је непланирано 'дете'. Узела сам је доста класно за вука: са 2 месеца уместо са две недеље. Али она је на неки начин јединствена животиња, јер се од почетка није плашила људи. То је урођена особина која је или присутна или је нема”, каже Ирина. Па ипак, она истиче да је Чара одмалена била прилично самостална.

„Кад сам је први пут видела, имала је месец дана, али, за разлику од штенета, у њој није било инфантилности. То је већ био вук, само мали.”

Према речима газдарице, главна разлика између паса и вукова је хиперактивност и радозналост. Вукови покушавају да схвате како нешто функционише. „Пас многе ствари прихвата као нешто што се подразумева, јер са човеком живи вековима, док је за вука све ново. Веш машина може вука или полувука да доведе у стање еуфорије и он ће 10 минута седети и гледати у њу”, објашњава Ирина. „Ми у кући имамо обичај који је увео мој старији полувук: када звони телефон, он завија. Сада је он њу научио да завија, а он је престао то да ради.”

Чара зна преко 25 команди, учествује у снимању емисија, спотова, у фотографисању, па чак и на семинарима. „Шта је најважније у васпитању вука? Морате бити с њим 24 сата дневно. И, наравно, морате имати знање, професионализам, стрпљење и љубав!”

Феликс Булатов и крокодил, питон, кобре и змије сикталице (Тјумењ)

Феликс је одмалена волео необичне животиње. Ловио је бубе, лептире, па чак и змије, и доносио их кући. „Родитељи ми то нису бранили и никада ме нису грдили. Чак су ми понекад помагали да их ухватим. А од раног детињства сам маштао да имам бар једну егзотичну животињу. У извесном тренутку моји снови су почели да се остварују”, сећа се он.

Код њега су у различито време живеле бубашвабе, пауци, па чак и вукови које је недавно поклонио пријатељима (они су за њих саградили огроман простор са добрим условима). Сада са њим у обичном стану живе: питон тежак 40 килограма, две кобре, три змије сикталице, крокодил Роки дуг 1,7 метара (стар 23 године), кајманске корњаче, голокожи пас и рибице. При чему највише пажње захтева пас, док гмизавцима посвећује само 10 сати месечно.

Све животиње је набавио од узгајивача и, мада су неке од њих доста опасне, он у свакој види индивидуалност и карактер. „Њихова опасност је њихова предност и природна заштита. Према томе треба имати озбиљан однос. Треба просто познавати последице до којих може доћи. Код мене су све животиње под контролом”, истиче власник овог малог зоолошког врта.

„Као што су ме родитељи подржавали у детињству, тако и данас имам подршку код куће и веома ми је драго што моја љубав према егзотичним животињама ни на који начин не ремети ни мој посао ни моје личне односе са људима”, каже Феликс.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“