У Европи не постоји од ње виша скулптура. „Мајка отаџбина зове” висока је 85 метара, а тешка осам хиљада тона. То је најпознатији споменик из Другог светског рата у Русији. И док џиновски споменик годишње виде хиљаде туриста, привилегију да завири у његову унутрашњост има само неколико људи током године. Зато већина и нема представу како она изгледа изнутра.
Legion Media
Епска фигура Мајке отаџбине, алегоријски представа земље која позива на одбрану од завојевача налази се у центру огромног меморијалног комплекса. Постављена је на Мамајевом кургану у Волгограду (раније Стаљинград), где се одиграла најкрвавија битка између Црвене армије и војске нацистичке Немачке. На том простору око статуе сахрањено је 35 хиљада совјетских војника.
Legion Media
Како би се успело до скулптуре прво треба проћи поред Зидова-рушевина, наводно изрешетаних рафалима и гранатама. На зидовима се налазе бројни натписи попут оног који каже да напуштање борбеног положаја може да оправда само један случај – смрт.
Стаза потом води преко базена „Језеро суза” у округло здање „Дворана ратничке славе” на чијим су зидовима уклесана имена 7200 бранилаца Стаљинграда (у Стаљинградској битки погинуло је око три милиона људи).
Овде свакодневно дежура почасна стража која се у Русији може видети још једино у Москви и Кремљу.
Скулптура се може видети још из Дворане ратничке славе кроз огроман отвор на крову. Вајар Јевгениј Вучетић, њен аутор, испричао је својевремено познатом физичару и борцу за људска права Андреју Сахарову: „Пита ме руководство зашто су јој отворена уста, ружно изгледа. А ја им кажем: "Она виче: за Отаџбину..." мајку вам вашу, занемели су”.
Успињање према споменику почиње од Трга жалости, а у унутрашњост се улази на мала неугледна врата у основи скулптуре.
Када се уђе у скулптуру има се осећај да се налазите усред напуштеног неизграђеног објекта. Огроман споменик је шупаљ и готово у потпуности направљен од бетона. Осим њега ту су само још метална арматура, електрична инсталација, пригушено светло и једино уско степениште које води увис.
Костур од армираног бетона се придржава затегнутим сајлама смештеним унутар скулптуре. Свака сајла је тешка 60 тона. Оне се прате помоћу специјалних сензора. Када напетост попусти затежу се.
Лифт у скулптури није предвиђен. Да врха води 200 степеника којима се мора проћи. Негде на средини налази се једина уређена просторија, нешто попут диспечерског центра у коме је смештена апаратура за контролу стања скулптуре.
Ова соба се може назвати срцем Мајке отаџбине. У њој су учвршћене сајле са леве и десне руке. Соба је такође затегнута ужадима како се скулптура не би сломила под теретом руку.
Одавде уски пролази воде до неколико места, у леву руку, десну, у мач, улаз у огртач и „пут у главу“, увис. Пролази су свуда врло уски и подсећају на катакомбе. У принципу може се провући чак и у прсте скулптуре, али то може само дете.
Најопаснији део скулптуре је мач. Он је изнутра такође шупаљ. Обичним смртницима забрањен је улазак у мач, док повремено овде улазе само индустријски алпинисти.
На рукама статуе налази се много ознака које су оставили алпинисти.
За разлику од америчког Кипа слободе у коме се налази видиковац и прозори, у глави Мајке отаџбине постоји само мала просторија с дрвеним подом и клупицом. У њу се може ући кроз отвор.
Зато је поглед апсолутно феноменалан.
Ове године започела је реконструкција споменика (што не изгледа ништа мање фантастично од саме скулптуре). У овом тренутку уклањају се пукотине, поставља заштита од птица и „перу“ зуби на скулптури.