„Тепих на зиду, хељда на столу, а мушкарци џентлмени“: Како једна Новосађанка види живот у Русији

Терезија Бодвански
Русинка и Новосађанка Терезија Бодвански већ више од девет година ради у једној од највећих руских нафтних компанија, и тај посао је потпуно променио њен живот.

Седимо на тераси у удобној Терезијиној кући у Руском Крстуру. У свој завичај она долази са породицом преко викенда да се одмори од новосадске вреве. Војвођанско сунце пече, зреле јабуке падају с грана, а Терезија се присећа руске зиме и свега што је оставило на њу најјачи утисак. Њена омиљена руска реченица је „это классно“.  

„У животу нема случајности“

„Моја сарадња са Русима је почела случајно, али опет у животу нема случајности. У 2010. години ја сам одлучила да започнем приватни бизнис и отворила сам агенцију за вођење књига. И у тај исти дан, кад сам предала папире за агенцију, зове ме пријатељица, са којом се не чујем толико често, и нуди ми посао у огромној руској компанији, која је долазила на српско тржиште. Ја сам увек отворена за нешто ново и рекла сам ок, иако сам већ имала имала неке своје планове. 

Тада сам била прва запослена у тој фирми. Онда је дошао директор и то је био први Рус кога сам упознала. Он је био фантастичан човек. И тада је кренула прича са мојим упознавањем Русије и руског језика.“  

„Руски језик је као песма“ 

У разговору Терезија лако прелази са српског на руски језик. Њен руски је иделан и без најмањег страног нагласка. Кад сам је први пут чула постидела сам се свог још пуног грешака српског језика. 

„Ми смо генерација из социјализма. Учили смо овде у Руском Крстуру руски језик у школи. Нама, Русинима, је лакше да учимо руски, јер је русински много мекши од српског, ми имамо у русинском језику ь ,я ,е , иста слова што и Руси, и онда је нама просто ближи тај језик. Али без обзира на то што сам га учила у школи и на факултету, ишла сам на додатни курс. Поента јесте у томе да ти мораш да проговориш. Да савладаш тај страх. И баш те брига шта мисле људи. Кад сам почела да говорим на послу, сви су ми рекли: „Вау, какав имаш супер нагласак!“ Ти само причаш, људи те исправљају, и то је то! А Руси обожавају кад странци причају руски. Кад те зову на телефон на енглеском, а одговараш на руском, ту падају баријере! И это классно! А и волим руски, много је мелодичан.“ 

„Москва? Не! Санкт Петербург – да!“

„Увек сам имала жељу да одем у Москву, и то ми је било омогућено преко фирме. Шта ја знам, сви кажу да су  Москва и Санкт Петербург различите државе и често чујем да постоји дистанца између људи из Санкт Петербурга и Москве. И то стварно постоји. Москва је огромна, сва у гужви, и изгледа ми некако сиво. Да, ја волим да одем  у Москву, јер свиђа ми се та снага града и енергија људи, јер све у животу осећам на тај начин. Али мене је одушевио Санкт Петербург, тамо се осећам као и у Новом Саду, као код куће. Обожавам да се возим бродићем по реци, свиђа ми се стари центар, где су сачуване старе зграде. Ја тамо свуда шетам сама. Прошле године сам имала два слободна дана и много сам обишла, и где год да кренем, свуда ми је лепо и уопште у овом граду не осећам никакав страх“, говори Терезија и послужује ме укусним доручком.  

„Као риба у води, кажу Руси“, примећујем ја. Терезија се смеши: „Управо тако. Тамо бих могла да живим.“

„На Русе можеш да се ослониш“

Терезија ми прича како се упознавала са Русима. 

„Са мном ради колегиница која је рођена у Санкт Петербургу. Много сам научила од ње. На њеном примеру  видела сам колико су Руси праведни, реални, подржавају те, можеш да се ослониш на њих, имаш ту сигурност. Наравно то није тако са свима, али мој први сусрет са Русима  је био такав. Руси су много међусобно повезани, држе се једни других. Можда сам због тога и заволела Русију и Русе, јер сам осетила ту добру енергију“, каже Терезија.  

„Како живе Руси: тепих на зиду, хељда на столу“

„Кад сам дошла први пут у Санкт Петербург, имала сам срећу да живим код те моје колегинице у стану и видела сам како све то функционише у животу обичних Петербуржана. И то је било занимљиво. Они једу много хељде. На столу стоји огроман лонац са хељдом и хељда иде уз свако јело од меса. Мени је било супер, ја сам тада почела да кувам хељду код куће. Волим северне бобице: брусницу, кљукву. Морс (компот) обожавам да пијем, сваки пут кад одем, прво пијем морс. Чак сам доносила у Србију вотку са кљуквом. Сви кажу да пити вотку у Србији и пити вотку у Русији није исто. Овде не бих никад попила вотку, а у Русији она се сјајно слаже са киселим купусом, краставчићима. Једем сирову рибу, димљену, обожавам то!“ 

„Здравица је неизбежна“

„То је невероватно занимљиво! Прво ми је било јако непријатно, нисам знала шта треба рећи, шта да кажем, а то су говори, приче, измишљено, лепо! То ми је била једна новина у животу. 

Увела сам ту традицију у својој породици! То је много добро! Прва здравица је за здоровје , друга је за родитеље, трећа за љубов и што ми се пуно свиђа, увек мушкарци пију у част жена које су присутне.“ 

„Руски мушкарци су прави џентлмени“

Највећи утисак је на Терезију можда оставило то како су у Русији мушкарци пажљиви према женама. „Пружају ти руку кад излазиш из таксија, придрже капут кад се облачиш, пуштају те да прва прођеш, придрже врата.“ 

„Ми чекамо са колегиницом на аеродрому и видим: један мушкарац чека жену са цвећем, други долази, купује успут цвеће у  цвећари, ја питам колегиницу: Је л' то за рођендан или је то нормално? Она каже: То је више него нормално кад долази жена. И то је по мени много леп гест.“ 

А прослава рођендана на радном месту је још једна лепа традиција коју је Терезија позајмила од Руса. 

„Толико је лепо, ти спремаш торту, доносиш на посао, поздравља те колектив са директором, аплауз, сви доносе поклоне, онда идемо заједно у ресторан да славимо. Не знам зашто овде то није тако“, говори Терезија.  

Руси међутим имају и много чудних обичаја. На пример, Терезију је зачудио тепих на зиду.

„Схватила сам да је циљ тога да у стану буде топлије. А нисам знала да је то стара традиција још из времена Совјетског Савеза када су теписи били скупи и служили више као украс и знак богатог живота породице, него као простирка.“ 

Иначе, руска зима није уплашила Терезију. А руске градске лепотице у раскошним бундама нису оставиле најбољи утисак на њу. 

„По мени то је сувише претерано, али таква епатажа постоји и код нас. Са друге стране у Русији је стварно много хладно. Кад сам била први пут у Москви, тада је било - 21. Приметила сам тада да људи не шетају улицом, него се спуштају у метро и иду пешке тамо, онда се пењу горе, јер у метроу је много топлије, чак и вруће“, говори Терезија, која иако ради у сфери где се врти велики новац, облачи се спортски, скромно, а преко зиме носи капут а не бунду. 

„Много ценим да Руси имају то поштовање према култури и уметности и увек се празнично и лепо обуку за позориште, о томе се увек води рачуна“, каже Терезија.   

„Мајка је центар руске породице“ 

„Руси много поштују мајку и кад, на пример, долазим ујутру у кафић, јер волим руске палачинке, видим како синови воде мајку на доручак. И приметила сам да они воде мајку на летовање са собом, мени је то било чудно, говори Терезија.

А ја се смејем: „Воде је да би пазила на унуке. И бака се радује, и тата и мама одмарају“, објашњавам. „Паметно“, слаже се Терезија. 

„Сећање на Други светски рат је живо“ 

„Поштујем ту пажњу и посвећеност са којима Руси чувају сећање на Други светски рат и жртве, које је руски народ дао тада. Поштују се ветерани, код споменика је увек свеже цвеће, сва обележја су уређена", говори Терезија о Санкт Петербургу, граду хероју, који је преживео страшну блокаду, али сачувао свој дух и част. 

„Руски такси је лудница“

Терезија која се много креће по великим руским градовима одлично зна шта су градске саобраћајне гужве. 

„Све што је окачено на Јутјубу, сви ти луди снимци, све је то истина. Једном смо каснили на авиони, и возач, да би обишао гужву у граду, скренуо је са асфалта и возио нас је кроз њиве, по земљи, по блату! И нисмо закаснили! Руски возачи су лудаци!“ 

„Од Србије до Русије има један корак“ 

Регуларни летови на релацији Београд  - Санкт Петербург два пута недељно су увећале туристичке посете са обе стране, каже Терезија. 

„Људи праве туре, одлазе уторком, суботом се враћају и то је сјајна прилика да упознаш град, а Санкт Петербург је права ризница! Летњи дворац, Петергоф, Храм Спаса на крви, Ермитаж, Руски музеј, позоришта, представе, мостове, свака зграда као драгуљ... нема краја у истраживању овог велелепног града – Северне Венеције!“ 

Терезија би веома желела да види Калињинград и да путује Транссибирском железницом.

„Али спаваћим колима. Јер ако путујете плацкартом, биће то прави изазов за неспремног  човека“, смејем се ја и кажем Терезији да је у Русији обичај да се на далек пут возом понесу печено пиле и кувана јаја. 

„Ја то морам да остварим“, обећава себи Терезија Бодвански. Она је озбиљно расположена за Русију, а Русија отворена за њу.

„И это классно!“

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“