„Зовем се Алиса, са 7 година сам изгубила косу, а са 28 сам престала да то кријем“

15-годишња девојка дуге смеђе косе улази у топлу воду Црног мора. Одједном сунце нестаје иза тешких облака и време се мења. Чим је отпливала од обале, девојка је схватила да је погрешила што се толико удаљила. Таласи почињу да је запљускују и слана вода јој улази у уста и очи.

Могла би брзо да се врати до обале, када би пливала са обе руке, али у једној држи највреднију ствар коју поседује.

„Таласи су могли да ме нанесу на лукобран, али нисам размишљала о опасности. И тако сам пливала назад само помоћу једне руке, док сам у другој држала своју перику. Пријатељи мојих родитеља са којима сам била на одмору страховали су за мој живот”, каже Алиса.

Алиса

Лична архива

То се десило 2006. године. Данас Алиса има 28 година, ради као асистент менаџера за продају и не може да схвати како је могла да угрози свој живот због једне обичне перике.

Алиса има алопецију, патолошки губитак косе или длака на телу, укључујући трепавице и обрве. За ову болест не постоји проверен лек.

Алиса

Лична архива

Алиса је данас по први пут изашла у шетњу по центру Москве без своје перике. Она и још неколико жена са алопецијом седе на тераси кафеа. Пролазници се окрећу, конобар не може да се сети ко је шта наручио и све време меша поруџбине. Алиса изгледа нервозно, али срећно. Ипак, више нервозно, него срећно. 

„Шта си тако тешко згрешила?”

Алиса је прво ћелаво место на глави открила 1. септембра, кад јој је било седам година. Мајка јој је плела плетенице за полазак у школу. Тада је са родитељима живела у малом граду у Волгоградској области (1000 километара од Москве).

„Сваког дана ћелаво место се ширило и појављивала су се нова места без косе. Моја мајка је покушала да их сакрије различитим плетеницама, али до лета сам изгубила готово сву косу”, присећа се Алиса.

Она је летње распусте проводила на селу. Њен деда је одлучио да узме ствар у своје руке и одвео је Алису заједно са њеним братом код локалног берберина.

„Имала сам осам година. Седела сам пред огледалом, схватајући да старац којег нисам познавала брије сву косу која ми је преостала. То је било нешто најгоре за мене”, прича Алиса.

Мајка јој је купила перику коју девојка описује као „бапски паж”, али у то време тешко је било наћи нешто боље. У школи су сви, укључујући и наставнике, били врло заинтересовани за њену нову фризуру. Према њеним речима, понекад није могла мирно да прође ходником, а да неко не добаци: „Ево иде девојчица са периком!”

Убрзо је перику заменила обичном марамом, али ситуација се није поправила. 

„Једном ме је старији човек видео на улици, пришао ми и питао ме чиме сам заслужила да ме родитељи обрију до главе. Шта сам могла да му одговорим?” – каже Алиса.

Алиса

Лична архива

Девојчица је због стреса добила мањи хормонски поремећај, због чега је почела да добија на килажи, а глас јој је постао дубљи. Са 11 година су је послали на камп. Нека деца су претила да ће је пребити. На једном догађају један дечак је стао на пањ и, изгубивши равнотежу, ухватио се за њену главу и случајно јој свукао мараму.

„Тада сам отрчала што даље, не знајући куд идем. Сећам се да сам се од осећања немоћи и увређености просто срушила на земљу.” Два дана после овог догађаја Алиса је напустила камп. Тек касније је од другарица из кампа сазнала да су дечаци стално питали када ће се вратити, а један је чак био заљубљен у њу.

Снага није у коси

Упркос свом проблему, са 15 година Алиса је већ имала момка коме је рекла за алопецију. Тек две године касније дозволила му је да је види без мараме и перике.

„Тек сада сам вољна да излазим међу људе без перике. Када је носим, у мени функционише програм заштите, одмах се појављује жеља да се свима допаднем и страх од тога да ме неће прихватити. Уморна сам од тога”, каже девојка.

Не сећа се како је њен момак реаговао први пут када ју је видео без перике. Каже да јој се он тада искрено осмехивао, али му је на крају било потребно много времена да је прихвати каква јесте. Били су у вези 12 година, све док Алиса није отишла у Москву због каријере. Али се и даље чују телефоном и одржавају контакт.

„Схватила сам да ми управо мушкарац може помоћи да прихватим себе. А у престоници многи говоре да их је баш брига да ли неко има или нема косу.”

У Москви је већ стекла најбољег пријатеља. Према њеним речима, раније се стално нервирала због заједљивих коментара или због тога што људи причају о њој, али захваљујући свом новом пријатељу почела је ситуацију другачије да доживљава.

„Некада је за мене и сама реч 'ћелава' била увредљива. А он ме је видео и рекао 'Ти си мој Фантом'. И ударили смо у смех, то ми је улепшало дан”, каже Алиса о човеку који је коначно променио њен однос према изгледу.

А ја се сећам да ми је било 15 година кад ми је мајка рекла да је 80% лепоте жене у њеној коси. Поставља се глупо питање: ако лепота није у коси, у чему је?

„У томе како се носиш, када ти је стало до онога што радиш. Најважније је да будеш мотивисан и да имаш жеђ за животом”, објашњава Алиса.

Женска помоћ

Перика може да ти спадне када си у кревету са мушкарцем. 29-годишња Олга је научила да спава и да се буди у истом положају, како јој се ниједна влас на перици не би померила.

Светлана Кононченко

Лична архива

Ако одједном одлучиш да изађеш на улицу без перике, буди спремна да ће ти пролазници викнути право у лице: „Каква мода!”, „Што си обријала главу, снага је у коси!”, „О, види, лутке из излога су изашле на ручак!” Такође могу помислити да имаш рак или да си одлучила да будеш неки чудак. 46-годишња Светлана дуго се борила за то да њену фотографију без косе објаве на сајту компаније у којој као рачуновођа ради већ 15 година. Одбијали су да то учине због наводно „фриволног” изгледа.

Олга Забелина

Лична архива

54-годишња Марина имала је велики комплекс пред мушкарцима са којима се виђала. Како би спречила непријатне ситуације носила је перику и забрањивала им да јој додирују косу, објашњавајући то „непријатним успоменама”.

Најзад, перика може да ти спадне када излазиш из кола или путујеш возом спаваћим колима. 43-годишња Марина Золотова је научила да у лету хвата перику, а за време дугих службених путовања навикла је да стави главу под хладан туш, јер после дугог ношења перике кожа на глави почиње да боли и сврби.

Марина Носкова

Лична архива

Како би Рускиње са алопецијом научила да не губе време на трикове и изговоре, Золотова је 2014. године покренула удружење „Алопетјанка”. Оно има сајт са личним причама жена које пате од алопеције, женске групе за четовање и организује сусрете са шминкерима, фото-сесије и пружа подршку. Такође чланице удружења повремено добијају позиве да држе предавања у великим компанијама како у колективу не би одбацивали жене које имају овај поремећај.

„Нама је најважније да сви сазнају за ово стање. Своју последњу перику купила сам 2014. године за 100 000 рубаља (1500 долара) и заклела сам се да у мом животу више неће бити перика. Осим тога, чак и најлепше жене код себе проналазе мане”, тврди Золотова.

Марина Золотова, оснивач удружења „Алопетјанка”

Лична архива

Док келнер доноси рачун, схватам да се уопште не ради о само о ћелавости. Једна моја другарица има комплекс због носа, друга због тежине, трећој се не свиђа њен облик колена и усана. И ту постоје две могућности: чекати док се у животу не појави мушкарац који ће нас уверити да смо лепе, или да саме себе у то уверимо.

Чланице удружења „Алопетјанка”

Лична архива

„Сви ти страхови, мучења, остали су иза мене и више немају никакав значај”, закључује Алиса. „Али то је мој темељ, захваљујући којем сам заволела себе и схватила да нема разлога да себе сматрам гором од других.”

Лична архива

Изгледа да је Алиса изабрала другу могућност. Када се опростила са мном, заједно са другим алопетјанкама први пут у животу улази у метро без перике. Изгледа нервозно, али срећно. Више срећно.

 Прочитајте такође! Упознајте Семи Џабраиљ, руску бионичку лепотицу (ФОТО)

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!