Нестанак
Полиција је пре свега посумњала у оца, међутим анализа мрља на његовој одећи је показала да то није Јулијина крв. Отац није могао да се сети да ли се са неким потукао, па ни било којих других детаља.
Дете су дуго тражили по читавој земљи, мајка је настављала да лепи Јулијине слике на свим железничким станицама, али од ње није било ни трага ни гласа.
Министарство унутрашњих послова Белорусије
Две године касније породица Мојисејенко је напустила кућу поред железничке станице. „Нисам више могла да гледам возове. Преселили смо се у кућу далеко од пруге“, говорила је 2017. мајка Људмила.
Печат библиотеке
Исте те године на железничкој станици у Рјазању, скоро 1000 км од Минска, нађена је четворогодишња девојчица. Дете је било у стању да каже како се зове, да јој је мајка Људа (Људмила) а отац Виктор, али не и одакле је.
„Нисам знала да сам из Белорусије. У руци сам држала печат за књиге из библиотеке једног мањег насеља поред Рјазања. Због тог печата нико није ни помислио да могу бити из Белорусије. Мислили су да сам из Рјазања или из оближњег града“, каже Јулија.
Нова породица
Ирина Алпатова је радила у Рјазању као апотекар. Млађи син јој се родио са озбиљним здравственим проблемима и она је обећала себи да ће усвојити дете ако јој син преживи. Преживео је, а она није погазила реч.
„Отишла сам у сиротиште и рекла, 'дајте ми било које дете, ја ћу га подићи'. Показали су ми Јулију. Нисам морала да бирам. Отад Јуља живи са нама“, каже Ирина.
Јулија је била у стању да се сети да је путовала возом са неким мушкарцем и женом, да су спавали у напуштеним зградама, просили и крили се од полиције. Сапутници су је оставили на железничкој станици у Рјазању и била је сигурна да су то били управо њени родитељи.
Али реалност је била другачија. „Нисам престала да је тражим. Мислила сам, сада има 22 године“, говорила је Јулијина биолошка мајка.
Кључне речи
Јулија је одрасла у Русији, носи презиме породице која ју је усвојила, студира на фармацеутском факултету у Рјазању и родила је дете.
Једном је у разговору са својим момком Иљом Крјуковом рекла: „'Зашто ме нико не тражи? Не могу да верујем да ме не желе.' А он је устао, сео испред компјутера и укуцао на Гуглу: 'девојчица, 4 године, нестала'.“
Истог су момента добили безброј резултата. „Почела сам да читам и схватила колико сличних случајева има и расплакала сам се“, каже Јулија.
Али читала је само о деци изгубљеној у Русији и вероватно користила погрешне кључне речи. Иљина потрага је, срећом, била ефикаснија.
Сусрет после 20 година
Јулија и Иља су ступили у контакт са белоруском полицијом и добили телефонски број и неке фотографији њених биолошких родитеља.
„Знала сам да их је полиција упозорила да их тражим, али била сам неодлучна да се јавим“, признаје Јулија.
Ускоро је зазвонио њен телефон. Био је то позив из Белорусије.
„Јавила ми се нека жена и рекла да је срећна што су ме пронашли“, сећа се Јулија свог првог разговора са старијом сестром. „А затим је предала слушалицу мајци. Она је плакала и замолила ме да се захвалим родитељима који су ме усвојили.“
Министарство унутрашњих послова Белорусије
Убрзо затим је Јулија са момком отпутовала у Белорусију. ДНК тест је потврдио родбинску везу. Јулија и даље живи у Рјазању и не планира да се сели, али њен живот је добио нови заокрет. Сваког јутра јој стигне порука из Белорусије: „Добро јутро нашој ћерци и унуци!“