Зашто се Рускиње заљубљују у затворенике?

annoon028/Freepik, Aleksandr Schemlyaev/Global Look Press
Изабраници њиховог срца уопште не личе на Леонарда Дикаприја.

Двадесетдвогодишња плавуша улази у малу собу која подсећа на помоћну просторију. Девојка скида перјану јакну и јежи се од хладноће. Децембар је, а она на себи има уску белу хаљину с откривеним раменима. Овде о грејању изгледа нико није размишљао.

У тренутку када лице из Федералне службе за спровођење санкција уводи високог плавушана и скида му лисице с руку, она губи моћ говора. Девојка први пут види свог изабраника у црном оделу с краватом, уместо у затворској одећи.  

Венчање младе жене запослене у штампарском издавачком предузећу и лопова, осуђеног на неколико година затвора, обављено је у помоћној просторији Вороњешке колоније (250 километара од Москве). Венчању није присуствовала фамилија ни с младине ни с младожењине стране. „Било ми је потпуно свеједно што сам се венчала у затвору и што моја мама није била ту. Волела сам га, а све друго чинило се неважним. Били смо срећни попут лудака", сећа се свог венчања Анастасија.

Њен новопечени муж Владимир пуштен је из ћелије на састанак у трајању од три дана. У соби с празним зидовима, старим шкрипавим креветом и заједничком кухињом (тако изгледају собе за дуже састанке у руским затворима) провели су своју прву брачну ноћ.

„Срећна" случајност

Владимира и Анастасију спојио је прст судбине или тренутак непажње. Деветнаестогодишњи младић позвао је друга (телефон је добио тако што је подмитио затворско особље) али је погрешно притиснуо једну цифру и с друге стране зачуо пријатан женски глас.

„Допао ми се његов баритон, па нисам желела да прекинем везу. Сећам се да смо пола ноћи разговарали", открива Анастасија.

Није желела да је поколеба чињеница да се момак налази у затвору. Притом Владимир уопште није крио ситуацију у којој се налази, отоврено говорећи да му је „сместио" најбољи друг, такође оптужен за крађу. Анастасија га је у себи оправдавала тиме да је „млад" и да „свако може да погреши".

Месец дана после првог позива Анастасија се из Москве упутила у затвор у Вороњежу, на кратак сусрет. Када је кроз стакло видела младића схватила је да није погрешила, одувек су јој се допадали високи плавушани с изразито плавим очима.

„Ускоро је мој стан био затрпан његовим писмима. Говорио је да ме воли и да не може да сачека да ме види. Слао је прелепе разгледнице и моје портрете које је цртао. Изгледало је као нешто најромантичније“, сећа се Анастасија.

Иако никада ништа није тражио за узврат, Анастасија га је размазила скупим сиревима, сувомеснатим производима, чајем и цигаретама.

Годину дана касније венчали су се. Он је још годину и по провео у затвору, да би по изласку заједно кренули у Москву да започну заједнички живот.

Летња романса

Девојке попут Анастасије у затворском жаргону зову „любимка" и „ждуля" (отприлике „вољена" и „она која чека"). Тим именима означавају се оне које су се упознале и започеле везу са затвореницима пре него што су ови допали ћелије или током њихове робије, и одлучиле да их чекају док не изађу иза решетака, док се остале јунакиње ових љубавних сторија зову заочницы". И док је Анастасија свог мужа срела случајно, последње тенденциозно преко интернета траже мушкарце који издржавају затворску казну. У ту сврху на популарној руској друштвеној мрежи Вконтакте постоји најмање десет група преко којих затвореници траже жене. На једну такву објаву одазвала се и Наталија, деветнаестогодишња студенткиња педагошке академије.

„Одувек су ми се допадали старији мушкарци. Затворско рухо ми је уз то увек било секси. Можда и зато што је мој отац био у затвору, не знам", каже Наталија. 

Њен 45-годишњи љубавник често је цинкарио друге осуђенике и тако повремено добијао дозволу да изађе из затвора. Први састанак завршио се сексом у напуштеној шупи у близини затвора.

Наталија му никада није носила пакете, док ју је он чашћавао сладоледом и цигаретама, причајући понекад о затворском начину живота. О својим криминалним преступима, међутим, није волео да говори, нити је разноврсност у сексу дозвољавао. По њеним речима у кревету је био прилично жесток, али њој се то допадало.

Њихова веза трајала је једно лето. Крајем лета добила је смс поруку са непознатог броја да је њен изабраник изашао из затвора. Наталији је то било чудно, пошто јој је говорио да је осуђен бар на пет година, тако да му је до изласка остало још две-три. У поруци се налазила и адреса на коју треба да дође. Био је то стари једнособан стан у једној четвороспратној згради.

Сачекао ме је други мушкарац. Испоставило се да је мог љубавника на слободи чекала жена и да је при изласку оставио мој број једном од пајтоса. Страшно сам се уплашила, али ме је после убеђивања пустио да одем. Добро је, ипак, што тамо није било десет мушкараца него један, каже Наталија.

Затвореницима више не верује, нити посећује такве интернет групе. Како каже свима њима потребан је само секс, а за љубав и лични развој нису способни.

Мада и од обичних мушкараца не треба много очекивати, сви су они исти, додаје.

Сажаљење и илузија заштите

Многе жене склоне су саосећању, сматра психолог Сергеј Симаков.

„Осуђенике ретко ко жали. Ту улогу на себе најчешће преузимају жене. А још ако је осуђен под лажном оптужбом, или је преузео кривицу на себе како би заштитио другове. Онда је он, дефинитвно, добар човек, кога треба подржати и саслушати до краја“, каже психолог.

Уз то неке жене уживају у испољавању мушке снаге, воље, наређења и присиле.

Идеал правог мушкарца код жена и даље подразумева присуство агресије и насиља. Такви мушкарци ставарају илузију заштите, али заправо није тако, тврди Симаков.

Зачарани круг

Анастасија и Владимир нису успели да започну нови живот.

„Он је обећао да ће наћи посао, али затворенике скоро нико не жели да прими. Ускоро је поново ступио у контакт са другом који му је и „сместио“ и поново почео да краде. Притом је живео на мој рачун“, жали се Анастасија. У то време она је студирала права. Годину дана касније Владимир је због крађе осуђена на двогодишњу казну затвора.

Анастасија га је опет чекала јер га је много волела. Међутим, када је изашао из затвора и поново почео да краде, одлучила је да се разведе. Њему је било потпуно свеједно.

„Неко време сам већ радила као правник и почињала посао као агент за некретнине, док он уопште није напредовао. Једноставно, само се вртео у свом зачарном кругу порока“, каже Анастасија.

Треба имати у виду да се људима у затвору мења психа. Чула сам такве приче, бивше затворенике је могуће вратити у нормалан живот, али мени није успело. Можда неком другом пође за руком, искрена је Анастасија.

Она мисли да се односи са повратницима из затвора заиста могу изградити, јер се они не разликују од других људи. Само што је потребно далеко више бриге и подршке, између осталог психолошке.

Прочитајте такође! Лепе „онлајн Рускиње“ – мамац за лакоме интернет-младожење

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“