Да ли је опсесивно сањарење психички поремећај? Упознајте Рускињу која живи у фантазијама

xusenru/Pixabay
Како живети кад све време маштате а лекари не помажу? Јелизавета зна све опсесивном сањарењу из прве руке.

„Дођавола, ко још даје контролни на почетку године“, пита се Лиза, ученица шестог разреда једне московске школе. Лепушкаста риђа девојка колута очима, учитељица корача међу клупама, шуштећи хаљином, а ученици пишу нешто у свескама. Прошло је већ 20 минута а Лизина свеска је празна. Она не разуме алгебру.

Одједном високи крупни мушкарац отвара врата ногом и упада у учионицу. Има дугу црну косу и браду. Диже се граја, да ли од страха, да ли од радости што га виде. Лиза покушава да се сети откуд зна овог мушкарца. Сине јој коначно – то је Хагрид, великан из „Хари Потера“! Увек је знала да ће доћи по њу и одвести је у Хогвартс. Другачије и није могло бити.

„Лиза, докле ћеш маштати? Почни да мислиш“, учитељица удара руком по клупи и враћа Лизу у реалност. 

Јелизавета сада има 24 године, секретарица је у мањој фирми и још увек машта. На сањарење потроши 6 до 8 сати дневно, и само због тога жури кући с посла. Због фантазија није могла да изабере професију која би јој одговарала и среди свој приватни живот. Јелизавета је сигурна да пати од синдрома опсесивног сањарења, психичког поремећаја који медицина не признаје. 

Позоришне представе уместо правог живота

Своје фантазије она зове позоришним представама, даје им тако већи смисао. Прве представе у глави почеле су да се одигравају кад је имала осам година. Од дванаесте су већ постале сталне.  

„Замислила сам како у разред улазе 'Деца шпијуни' и одводе ме, како почетком школске године улазим у разред у модерној одећи и сви зину кад ме виде“, присећа се девојка.

У школи је била популарна, односи са родитељима су били добри. Али увек је желела да буде још више отворена за дружење, модерна и боља. Заљубила се у дечака из разреда који на њу није обраћао пажњу па је то био још један разлог за маштање.

„Мислим да су се управо због њега моје позоришне представе тако често одигравале. Кад сам схватила да му нисам симпатична, почела сам да се задовољавам илузијама у којима је све било обратно“, каже Лиза.

У представама јој је помагала музика. Измишљени ликови су се појављивали чим би пустила неку романтичну песму.

Кад је напунила 16 година Јелизавета је почела да изговара своје дијалоге гласно, шетајући по соби. Родитељи то нису примећивали. 

„Идем улицом и причам наглас све и свашта кад око мене нема људи. Јасно ми је да разговарам сама са собом али важно је да то буде наглас“, каже девојка. 

Она признаје да током позоришних представа потроши све своје емоције и скоро ништа не остане за реални живот. 

„Док представе трају могу и да се наљутим, да се расплачем, да се смејем. Сад ме сви доживљавају као недружељубиву, затворену особу. А ја сам схватила да се одвајам од света“, жали се Јелизавета. 

Време је драгоцено 

По жељи родитеља стекла је специјалност банкарског службеника. Требало јој је годину дана да се запосли и све то време је седела код куће и маштала. 

„Понекад ми је било тешко да изађем из куће. Смучила би ми се сама помисао да треба да се крећем по граду. Моје слободно време је драгоцено! Код куће сам могла да будем сама и фантазирам“, присећа се девојка.

Јелизавета није нашла пријатеље на послу, одбија све позиве да иде у кафић у петак увече. Да би смањила своје фантазије ради више од осталих. Ван посла комуницира или са родитељима или са другарицом из детињства. Али ни њима не говори о својим позоришним представама, плашећи се да ће помислити да није нормална.  

„Немам потребу да комуницирам јер сам у стању да све сама измислим, и тако је интересантније, боље, онако како ја желим. Познаници ми кажу да сам затворена, да увек нешто прећутим. Наравно. Они не знају шта ми је у глави“, каже Јелизавета. 

Сваке ноћи стави слушалице и игра своје представе, помаже се гестикулацијом, шапуће, смеје се или плаче. У задње време често замишља да је успешна пословна жена и да је у вези са момком из школе и хвали се непостојећим лепим животом. Кад се насити свих емоција легне да спава. 

Поремећај за који не постоји лек 

Синдром опсесивног сањарења (неприлагођеног сањарења, компулзивне фантазије, maladaptive daydreaming disorder) савремена медицина не признаје. Нема га ни на списку психичких поремећаја Светске здравствене организације. Па стога не постоје ни подаци о количини оболелих у Русији.

Али популарна руска друштвена мрежа ВКонтакте има неколико група посвећених овом синдрому. У свакој најмање 500 људи. Руси ту пишу о свом искуству лечења. Неко сече жице слушалица да не би слушао музику која му помаже да машта, али већина не предузима ништа. Скоро сви желе да се синдром званично призна као болест. И скоро нико није спреман да иде код психијатра, стрепећи да ће дијагноза бити шизофренија. 

Психолог Сергеј Симаков не сматра да је опсесивно сањарење болест. То је само „стална мисаона активност, интуитивна потрага за различитим могућостима решавања проблема“, каже он.

„А да вам та интуитивна потрага не би сметала да живите, обратите се психологу“, закључује Симаков. 

Јелизавета је већ сазрела за то, јер схвата да су разлог њеног маштања лењост и страх да се суочи са нечим новим.

„Једноставније је одиграти позоришну представу, него је реализовати са живим људима“, признаје она. 

 Ипак не верује да ће се једном заувек ослободити фантазија, али нада се да ће јој одузимати минимум времена, и да ће се посветити послу или основати породицу.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“