„Снажни духом“: Зашто Србима није занимљив фестивал православног филма

„Зовем такси“, муж ме гледа док бирам минђуше, спремам се за отварање фестивала.

„Читаве дане проводим у колима. Идемо пешке. Није далеко“, кажем и истовремено почињем да се нервирам, јер схватам да ћу ићи у патикама. До позоришта у Крушевцу је немогуће стићи на танким штиклама.

Али испред позоришта је некако неочекивано тихо, а ускоро ће отварање фестивала. 

Дмитриј Лане

Продуцентска кућа „Вифсаида“ коју представља директор фестивала Филип Кудрјашов је преузела на себе сва питања око ауторских права филмова, дизајна фестивала, доласка у Србију чланова међународног жирија. Док су за рекламу, привлачење публике и украшавање сцене били одговорни градска управа и Крушевачка епархија.

На крају крајева о томе да се отвара фестивал „Снажни духом“ говорио је само један постер на улазу у позориште. Чак је и недавно отворена пекара у нашем селу била боље украшена. 

У фоајеу је било тихо и тамно. Обула сам ципеле на штиклама, не губећи наду да ме чека празник.

„Здраво, драги пријатељи!“

Са осмехом на лицу пришао нам је Зоран Анђелковић, сликар наивац из Крушевца који улепшава својими радовима школе и обданишта, зове у госте руске сликаре.   

„Зоране, чини ми се да Крушевљани неће доћи на фестивал. Шта ти мислиш“, питам га.

А он ме зачуђено гледа и каже:

„Наш народ  доживљава једно велико духовно преображење кад гледа филмове овог фестивала. Имамо исту православну историју страдања, која пружа неисцрпни бунар надахнућа.“ 

Зоран Анћелковић

Дмитриј Лане

Лепа недавно уређена порозишна сала у тамноплавим тоновима очекује публику, али публике нема. Крај мене пролази протојереј Александар Ерић. У првом реду седи руски свештеник Алексеј Жиганов, аутор филма „72 сата“ који се снимао у цркви. Али тешко је рећи да је то пре свега православни филм. Он је историјски и разумеће га сваки атеиста. 

У сали се угасило светло и почела је пројекција филма „Стари војник“ о деди у окупираном селу који чека победу, покушавајући с времена на време да се пробије на фронт и помогне младима. Али неће доживети да види Велику победу.

Затим на сцену излазе чланови бугарског „Позоришта покрета – Перспектива“. Лепршали су као лептири, отварали беле кишобране над сценом. Ти кишобрани су и били једини украс на сцени те вечери.

Бугарско позориште покрета „Перспектива“

Дмитриј Лане

Певачица Олга Масаљска у белој чипканој хаљини бацила је на тамну сцену нежно светло дирљивом песмом групе „Југославија“.

Ја сам у чуду седела у мраку, гледала празну салу и учинило ми се да смо у атомском склоништу, а не на концерту.

Олга Масаљска

Дмитриј Лане

Али бодри глас градоначелнице Крушевца Јасмине Палуровић оставио је утисак да се све одвија по плану.

„Све смо бољи из године у годину! Ниво квалитета овог фестивала постаје већи, а већи је и број учесника!“

Јасмина Палуровић

Дмитриј Лане

Осврнула сам се и видела да у сали има око 70 људи. А прошле године скоро да нисте могли да нађете слободно место.

„Верујем да се и млада поколења која долазе уче и вери и традицији да би сутра могли да подижу једну здраву православну породицу“, уверено је изјавила Јасмина Палуровић, иако су прсти једне руке били довољни да се у сали преброје млађи од 40 година. 

Дмитриј Лане

На сцену су изнели два стола и на њих ставили две награде: диптих са иконама српских светаца и изрезбарене камене крстове. 

Дмитриј Лане

„Ово није јубилеј, ово је помен“, каже продуцент фестивала Филип Кудрјашов. „ Пет година смо предлагали своје идеје, подизали ниво фестивала, показивали како се организује овакав догађај. И шта имамо данас? Фестивал је као црква у коју се улази само кад је празник. Празником су цркве пуне, а на обичној служби нема никог. То је тужно али истинито. На отварање и затварање неко још долази, али на самим пројекцијама филмова практично нема никог.“ 

Филип Кудрјашов

Дмитриј Лане

Председник жирија конкурса документарних филмова Виктор Маљчевски, генерални директор радија „Казак ФМ“, рекао је да је он погледао скоро све филмове и чак завиди публици којој то тек предстоји. А програм је тако састављен да свако може да сврати после посла и бесплатно погледа све што нуде „Снажни духом“. 

Виктор Маљчевски

Дмитриј Лане

„Без обзира на то што је ово мали фестивал, за њега се интересују и у Русији и у другим земљама. Долази нам један од уредника украјинског канала 'Интер'. Бугари су наступили на отварању, очекујемо госте из Републике Српске. Желимо да поделимо са Србима оно што имамо, али српска страна не улаже никакве напоре и ускоро нећемо имати шта да делимо“, тужно констатује Филип Кудрјашов. 

„Значи ли то да Крушевац ризикује да остане без фестивала, па и без звања главног града српске духовности“, питам ја.

Ирина Миљковић, професор руског језика и музике, преводилац не слаже се са мном:

„Не! Нама је потребан овај фестивал! Људи морају да се сете да имају душу, да нису само робови потрошачког друштва са уграђеним чиповима! Ово није  потребно само Крушевљанима, већ целој Србији!“ 

Дмитриј Лане

Хероина песме „Пукни зоро“ Олга Масаљска се тужно налактила и слуша наш разговор. Из позоришта излазе задовољни пензионери. Јасмина Палуровић је пожурила на извршење својих службених обавеза. Свештеници се полако разилазе. На Крушевац је пао мрак. Испред позоришта две девојке чуче крај симпатичног штенета и нешто му тепају. На постер нису обратиле пажњу.

„Снажни духом“ су се за пет година „захваљујући“ управи града Крушевац претворили у „Јадни духом“. Могла сам и да не скидам патике. Уместо да присуствујемо петој годишњици фестивала, свратили смо у сеоски клуб.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.