Рус припитомио вукове и постао звезда Инстаграма

„Вука је, као и ждеравца или риса, најтеже припитомити. А мени је то пошло за руком. Уложио сам у њих сву љубав, све своје снаге. Они су моја 'пуфнаста деца'. Такво поверење какво сам постигао је реткост. Да, вук може да живи са човеком, постоји велики број таквих случајева. Али не може свако да седи у њиховој јазбини и да им узима месо из уста.” Кирил не крије колико је поносан на свој успех.

Ово је трећа година како се Кирил Потапов из Јекатеринбурга не раздваја од вукова. Он их је спасао још као штенад из зоолошког врта, где би били осуђени на живот у малом кавезу на бетонској подлози. Кирил је дуго проучавао навике ових животиња, хранио их месом из руке и на крају постао њихова „породица”. Овај младић води блог на Инстаграму, где пише о својим питомим вуковима. Сигуран је да су ретки људи на свету који су успели да припитоме ове предаторе.

„Одувек сам волео да лечим животиње, да им помажем и проучавам их. Родитељи су ми предвиђали будућност биолога. Међутим, судбина је хтела другачије: постао сам лингвиста. Сада радим у сфери маркетинга, имам свој бизнис. Животиње су за мене само хоби и зато на њима не зарађујем”, објашњава Потапов.

Алфа и Угољок, први вукови у Кириловом дому, рођени су у приватним узгајалиштима. Он их је купио преко огласа. А Ракша и Акела су добили имена по јунацима совјетског цртаног филма „Могли”. Њих је овај становник Јекатеринбурга набавио из локалних зоолошких вртова.

Потапов је себи поставио наизглед немогућ задатак: да припитоми вукове. Није било лако бринути се о њима, признаје наш саговорник. Мали штенци су извољевали као деца: час их боли стомак, час им расту зуби. Доручак, ручак, вечера - све строго по распореду, а порције тако обилне да би им позавидео сваки човек.

О свему томе Кирил пише на друштвеним мрежама. Најпре је то објављивао тек онако, али онда је приметио да интересовање за његову страницу нагло расте. Сада има преко 100 хиљада пратилаца.

„Вука је, као и ждеравца или риса, најтеже припитомити. А мени је то пошло за руком. Уложио сам у њих сву љубав, све своје снаге. Они су моја 'пуфнаста деца'. Такво поверење какво сам постигао је реткост. Да, вук може да живи са човеком, постоји велики број таквих случајева. Али не може свако да седи у њиховој јазбини и да им узима месо из уста.” Кирил не крије колико је поносан на свој успех.

„Вукови су најемотивнији грабљивци и веома су паметни. У стању су да воле, имају способност пожртвовања, знају шта је то жалост, могу да тугују за члановима породице. По њима се види када се љуте, када тугују или се радују. А ако вука одгајаш као властито дете, карактер му упознаш до детаља.”

На својој страници Кирил покушава да разбије стереотипе о томе да су вукови опасне звери. Они су у бајкама и цртаним филмовима приказани као зле животиње. „Али у животу је све другачије”, каже он. Кирил чак тврди да ови грабљивци у принципу не могу бити агресивни према људима. Вукови, по његовим речима, имају антропофобију. Они се панично боје људи, јер су их ови вековима истребљивали. „Они никада неће напасти човека, ако он за њих не представља опасност. Тако да су зли вукови само бајка.”

Он у присуству својих животиња чак и телефоном разговара мало тише. „Никада пред њима нисам подизао глас, никад их нисам грдио. Зато што они препознају агресију и онда се у њима буди неповерење, почињу да се плаше”, објашњава он. И вукови на њега никада нису режали.

Кирил истиче да се оваква животиња не може држати у стану и да се не може поредити са псом.

„Вукови су врло специфични. Њима се не сме ништа забрањивати, како не бисте доминирали. Морате им пре свега бити пријатељи. Не постоји никакво 'фуј'”, наставља Потапов.

У слободно време Кирил пише књигу за децу о својим љубимцима. А пре тога је направио колекцију одеће са симболима вука. Осим тога, снима завијање својих вукова и планира да објави „Вучју оперу”, колекцију тонова за телефон. Сав новац који заради троши на издржавање својих животиња и на изградњу нових простора за њихов живот.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“