Кад је Карина из Москве кренула са својим америчким момком на одмор, испоставило се да он нема намеру да плати њен боравак у хотелу и њену авионску карту на другу страну земљине кугле. И још је додао: „Зар ти је рођендан? Или си можда избеглица и ниси запослена?“
„Његова плата је била отприлике четири пута већа од моје, били смо заједно већ пола године и ја нисам очекивала да трошкови током одмора могу бити тема нашег разговора. Руски мушкарци обично плаћају СВЕ!“, прича Карина. Ово је за њу било врло непријатно откриће.
„У Француској људи често не журе са склапањем брака. Многи рађају децу у ванбрачном односу, а касније склопе брак или наставе да живе као и раније, без ’регистрације’. На пример, родитељи мог дечка су се венчали када је он (као старије дете) имао 19 година“, прича Аљона (26), студенткиња пословне школе HEC Paris. Већ су три године били у вези кад се она преселила у Париз. Таква пракса је шокантна за многе Рускиње са постсовјетског простора, а предлог да се склопи PACS (pacte civil de solidarité, грађански споразум о солидарности и конкубинату) оне доживљавају као аларм за узбуну.
„PACS је званично партнерство које пружа исте пореске олакшице као и брак, а такође поједностављује процедуру добијања визе“, објашњава Аљона. „Мој дечко и ја смо одлучили да склопимо тај споразум, па сам ја почела да тражим информације у групама као што је ’руски Париз’. Тамо испод сваке поруке везане за ово партнерство има незадовољних“. У таквим групама, где пишу људи којима је руски језик матерњи, влада отприлике овакво мишљење: „Нормални мушкарци са озбиљним намерама нуде брак, а PACS је нешто попут пробне вожње – провозаш се бесплатно, па ако ти се не свиди ’палиш’“. Извесна Татјана Кузњецова је веома категорична: „То је увреда. Немојте пристајати на PACS. Све или ништа“, пише она.
Аљона је тај предлог доживела као нешто позитивно: „Ја свакако сматрам да сам превише млада за ступање у брак“. Њу је у почетку иритирало нешто сасвим друго: „Нервирала сам се када је пуштао неке одвратне козачке песме коју пева нека одвратна група са друштвене мреже ВК, и када је слао преко Телеграма стикере са Путином (кога је звао ’Вова’)“. Али то је било давно, прича Аљона. Сада њу нервирају само његове молбе да одмор проведу у Русији. „Љуте ме предлози да одемо на одмор у козачко село Вјошенска (где се одиграва радња романа ’Тихи Дон’) и на Крим. То су последња места на свету где бих хтела да одем! Некако ме не привлаче ни одмаралишта бившег СССР-а...“
Ако младић предложи Рускињи да сама плати своје трошкове, она то најчешће доживљава као „последњу кап у чаши трпљења“ или као непремостиву препреку за наставак везе.
„Мој бивши супруг је Француз. Упознали смо се у клубу. Допутовао је у Москву послом. Кратко смо се забављали. Веза је била толико страствена да смо се убрзо одлучили за брак. Он је одмах предложио да се преселимо у Француску. Ја сам пристала, напустила сам посао, покупила уштеђени новац и отишла са њим“, прича 26-годишња Лена.
„У почетку је све било у реду, ако се не рачуна језичка баријера. Почела сам да похађам курсеве, да више комуницирам са људима, а муж је постао љубоморан на сваки мој контакт, иако није било повода. Затим је почео да звоца, сметало му је шта год да урадим. Последња кап су били прекори због тога што у продавници купујем „превише намирница“, „трошим превише новца ко зна за шта“. На крају је поделио буџет на „мој“ и „твој“. Ја то нисам могла дуго да трпим. Развод је био тежак, али је вредело помучити се“, сећа се она.
На руским женским форумима фигурира сличан став: „Они броје сваки цент. Како се помирити са њиховим обичајима... На пример, с тим што свако плаћа за себе“, пише Олга.
У друштвима где Рускиње износе своја искуства на тему „како се удати за странца“ постоји уврежено мишљење да девојка чини велику глупост ако сама плаћа авионску карту кад иде дечку у посету, или ако плаћа хотел и вечеру. Многе девојке никада не би на то пристале.
„Ја сам се на Малти упознала са Италијаном. Лепо је причао, лепо се удварао, али није било много времена на располагању. Сутрадан сам отпутовала кући. Затим ми је писао и звао да дођем, али да сама све платим, па и авионске карте. Наравно, нисам отишла“, прича за портал Russia Beyond Јекатерина Ољанаја. Она, додуше, тврди да новац није био једини разлог. Изгледало јој је да је Италијан некако превише идеалан: „Он зна шта треба да каже и како да се понаша. Невероватно је леп. Али осећа се фалш кад човек све ради идеално. Најпре то девојку очара, а касније јој досади“.
Истини за вољу, много је лакше „оклизнути се“ на поклонима него на имиџу претерано идеалног или шкртог мушкарца. Рускиња обраћа велику пажњу управо на поклоне, те стога геометријском прогресијом расту и шансе да у том погледу буде разочарана.
„Моја грешка су претерана очекивања. Али највећа грешка многих мушкараца (нарочито ако постоји разлика у менталитету) је када инсистирају на свом мишљењу. Ми смо жене, нама прија цвеће, и то одмах сада и овде, без неког посебног разлога. Не треба бити крут и тврдити: ’Код нас није уобичајено да мушкарац поклања цвеће, осим кад је нека годишњица или сахрана’. Па зар му је тешко? Зар мора да буде толико крут? Увек је лакше угодити вољеној жени! И она је задовољна, и он сачува живце“, одговара на питање портала Russia Beyond Јулија Герус, корисница апликације „Hi, Jay!“.
Ана Марстерс (32) је лингвиста. Неколико година је провела у вези са Американцем из Илиноиса. Сећа се поклона које је добијала из САД, али којима се није много радовала: „Он је, по свему судећи, сматрао да је у средњем појасу Русије још увек палеолит. Слао ми је цела паковања основних лекова попут дротаверина и аспирина, исто тако чоколаду и бомоне од сладића ужасног укуса!“
Исто толико важан узрок разочарања су и стереотипи о Русији и Рускињама које шире медији и блогери, и који су често уврежени у свести странаца.
„Не подносим апсолутно непознавање руске историје и изјаве попут оне да је ’Америка боља од свих, да су Американци спасли Француску и сами су победили све у Другом светском рату’. Или стереотип да је ’Русија увек агресор’. Плус питање како могу да живим у ’тако хомофобичној земљи’. Можда у понечему и имају право, али у сусрету са странцем у човеку се буди патриотизам“, пише Лиза.
Каћа је из Санкт Птербурга. Њен дечко је Американац. Он јој је једном рекао: „Најстрашније што могу да замислим у животу је да доспем у руску болницу. Како можете да им верујете? Страшно је доживети саобраћајку и пробудити се тамо“. Њој је после тога дуго било криво: „Рекло би се да није мене лично увредио, али што тражи ђавола?!“
Па ипак, најопаснији је други стереотип. Помиње га на The Question Вера која је пола године била на стажирању у Европи: „Контактирала сам са многим странцима и заиста до краја схватила њихов онос према Рускињама. Оне су по њиховом мишљењу лаке женске које страсно желе да живе у иностранству и труде се да то постигну на све могуће начине. На поштовање према Рускињама сам наишла само у кругу научника, где сам радила. За њих руски научници још увек уживају репутацију достојних опонената“.
Са истим стереотипом се суочила и Јекатерина Ољанаја: „Пре свадбе сам много путовала са пријатељицама, али нисам ништа знала о репутацији које Рускиње ’уживају’ у иностранству. Затим сам почела да примећујем тенденцију да се ми допадамо странцима и да они желе што пре да ступе у интимну везу“, сећа се Јекатерина.
На једном таквом путовању упознала се са Французем. После дводневног дружења он је сматрао да је она „његова“. „Почео је да ме оптужује што се осмехујем другим мушкарцима и што се облачим превише слободно, а ја сам носила хаљину дугих рукава без деколтеа. На крају је рекао да је много пута чуо како су Рускиње неверне али ће ми пружити шансу да се исправим. Одмах сам га откачила“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
