Ова 86-годишња бака најстарија је тркачица у Русији

Пред очима ми промичу бројеви на леђима мушкараца и жена. Спортисти се уочи трке загревају ту, на улици: истежу руке и ноге. Из уста им избија пара, коса им је влажна од првог снега. Ваздух мирише на четинаре. Овај маратон води кроз градску шуму поред стадиона.

„Па, хоћемо ли да трчимо?” – оглашава се један од судија. Гомила спремно дочекује позив и заузима позиције на старту.

У први ред полако пролази старица висока највише 150 cm. Седа коса јој је уредно спакована под капом.

„Овде влада таква младалачка страст, зар не пожелиш да трчиш?” – пита ме она. Климам главом, док дрхтим од хладноће.

Судија даје сигнал за старт. Старица полази међу првима, али 30 секунди касније налази се већ на зачељу. Смеје се и довикује са другим пензионерима.

Клара Богатова, према сопственим речима, не трчи више због награда, већ из задовољства. Већ 15 година свакодневно тренира, а бар једном недељно пређе у комаду 10 километара. Са својих 86 година она је најстарија тркачица Русије.

Прва трка и инспирација за војнике

Клара сматра да ће ускоро људи широм света, када се каже „руска бабушка” помишљати на активну спортисткињу, а не на старицу са марамом и пирошкама.

„У будућности руска бабушка ће имати мој лик. Људи ће схватити да је здравље најважније. Више не морамо да плетемо чарапе, јер се свуда продају за ситне паре”, каже она. А почела је да трчи релативно недавно.

„Никад нисам волела тај спорт, чак је и на универзитету претрчати 3 km за мене било право мучење, никако нисам могла то да постигнем у предвиђеном року”, сећа се Богатова пре трке, смејући се и држећи у рукама медаљу са прошлог такмичења. Према њеним речима, већ има две корпе пуне медаља, једна полица јој је пуна пехара, а друга захвалница за учешће.

Клара је већи део живота провела са мужем у Узбекистану. Била је предавач на саобраћајном институту у Ташкенту, али је иначе рођена у Нижњем Новгороду. У Москву се преселила са 69 година, пратећи ћерку. Тада је на улазу у своју зграду видела оглас клуба љубитеља трчања. Пре прве трке тренирала је око месец дана на најближем школском терену.

„Хтела сам да скинем пар килограма, јер увек сам била витка”, смеје се она. „И на првом такмичењу освојила сам друго место! Дали су ми тако лепу кристалну вазу. Гледала сам је и мислила: не, више нећу седети код куће.”

Извесно време Клара је трчала са млађим спортистима.

„Некада сам, истина, трчала по 20 km, а сад могу само 10. Трчим, а млади ми довикују: браво! То ми, наравно, прија. Једном ме је зауставио један официр и рекао да ће својим војницима испричати о мени како би их инспирисао”, хвали се Богатова.

Путовања на трке  

Стандардно загревање за Клару је трчање око стадиона. Она трчи без журбе, али сваки корак прави из кукова – тако обично ходају манекенке на писти. У трци у Зеленограду Богатова учествује већ шесту годину заредом. Према њеним речима, сваки пут за шест година падала је киша или снег.

Трке по Москви и Подмосковљу брзо су јој досадиле и Клара је почела да путује.

„У Суздаљу смо трчали у лаптама [традиционална руска сеоска обућа]. Најпре вам се чини као да газите у корпама, јер веома су тврде. Али затим омекшају и буду као обичне папуче. Или сам учествовала у трци у августу у којој се 1 km плива, а 4-5 km трчи. Када завршиш пливање, мораш да се преобујеш у патике, а не можеш да вежеш пертле колико се тресеш. Такви изазови ми се допадају”, присећа се ова искусна тркачица.

Последњи пут је у трци учествовала у Лисабону у Португалији.

„Учешће је, наравно, било скупо, око 6 хиљада рубаља (85 евра). Било је топло, сунчано, дрвеће у цвету и око 20 хиљада људи. То је права гужва! Цео град је био одушевљен, сви су нам аплаудирали. У Русији ми понекад недостаје таква подршка”, каже Богатова.

Лик бабушке-спортисткиње

Кларина ћерка подржава мајчину иницијативу и трчи заједно с њом. Раније је трчао и унук, али је као тинејџер престао.

„То је све због компјутера, нема кад. А и у школи на физичком деци се убија жеља за спортом. Они само траже време, победу, а не уче децу да уживају у трчању”, жали се Богатова.

Клара више воли да трчи са младима.

„Они не разговарају о болестима, само о томе ко је колико претрчао и за које време. А дивно је што још имам жељу за трчањем, што ми се ноге још крећу”, објашњава Богатова.

Пре нашег сусрета Клара је рекла да ће растојање од 10 километара прећи за пола сата. 40 минута касније ја сам још у шуми на месту где је, према маршрути, средина стазе. А још 30 минута касније поред мене на бициклу пролази фото-репортер и каже ми да је она одавно на циљу. Упркос њеним годинама, нисам успела да је стигнем.

„Јаднице, сигурно си се смрзла? Време је лоше, боље дођи да трчиш са мном у мају у Нижњем Новгороду, можда ће ти се допасти”, предлаже ми она са лукавим осмехом.

И ако желим да једном будем као она, мораћу да прихватим позив.