Преко пута школе и једине велике продавнице прехрамбених производа „Дикси” налази се бетонска грађевина с троугластим кровом у облику чума. Раније је у чуму био ресторан, а онда је зграду купила највећа банка у Русији Сбербанка. Изнад гвоздених врата сада се налази плочица с радним временом Саамског националног центра. Унутра обично нема никог. На зидовима су фотографије тундри (почиње да се распростире сто километара од центра), распоред часова за децу, примерци занатских производа попут рукавица од јелење коже.
Саамски центар у селу Ловозеро
Пољарнинец (CC BY-SA 3.0)То је село Ловозеро на Колском полуострву, место које се налази иза поларника. Од Мурманска, великог града, удаљено је 167 километара. Али управо ово село насред тундре, главни је град руске Лапоније. Аутохтоног народа који живи на овим просторима, Саама, овде има највише по квадратном метру и све што чине, усмерено је на спречавање њиховог нестанка. Они међу њима који себе и даље називају Саамима неколико деценија увређено понављају: Претворени смо у декоративну нацију.
Међутим, у последње време Ловозеро постало је познато, па је село 2017. године посетило десет хиљада туриста.
Саами су аутохтони народ северне Европе који живи у Лапонији (Лапландији) земљи чији назив потиче од старог имена Саама „Лопари”. Територија на којој живе простире се у четири земље, Норвешкој, Шведској, Финској и Русији. Има их око 80 хиљада. Највише у Норвешкој, а најмање у Русији.
Према попису из 2010. године у Русији живи свега 1771 Лапонац. Њихово бројно стање готово да се није мењало од почетка двадесетог века. Наиме, увек их је било приближно исто, и у Руској империји, и Совјетском Савезу и Руској Федерацији. Оно што се радикално мењало је број Лапонаца који знају свој језик и традицију.
„У совјетско време у школама није било дозвољено да се говори на саамском, али сам га зато код куће слушала”, сећа се Валентина Совкина из села Ловозеро. „Данас знам језик, и молим све рођаке који га, такође, знају, да говоре са мном на саамском. Моји синови знају тек две-три речи”.
Саамска школа у селу Ловозеро. 1974 г.
Семен МајстерманСаамски језик заправо и не постоји, али постоје саамски дијалекти. У Русији их има четири.
Остале су забележени речи недавно преминуле Риме Куруч, познатог филолога и педагога и једног од аутора руско-саамског речника. „Када сам 1975 године стигла у Мурманск знала сам да на Колском полуострву живе Саами, али нисам могла ни да замислим у каквом се стању у том тренутку налазила ова национална култура. Саамски језик преносио се усменим путем, писма није било, у школама се није предавао”.
У то време се и окупила група ентузијаста која је почела да ради на саамском алфабету, буквару и речнику. Иако није реч о првом покушају те врсте, о најуспешнијем свакако јесте. Саамски (килдински дијалекат) почео је да се предаје у школама у Ловозеру. У Русији и поред тога овим језиком говори свега 353 особе, а то су углавном људи од по 70 или 80 година.
Саами се по традицији баве узгојем јелена, воде номадски живот лутајући са стадом јелена. У тундри живе у колибама покривеним јелењим кожама, налик на чум Ненаца. „Родио сам се у Ловозеру, а после месец дана однели су ме у тундру. На јеленима, тада није било теренских возила. Мама је била запослена на одржавању чума и вођењу домаћинства”, каже узгајивач јелена Гаврил Кирилов.
Узгајивачи јелена школују се у локалном колеџу, а настава траје две године и десет месеци. Посао није добро плаћен, у просеку 25 хиљада рубаља (око 330 евра) месечно. Новац за предато јелење месо, чека се дуго, као и плата. Живот у тундри с децом више није дозвољен, јер нема услова. Деца се привремено шаљу у интернат.
У циљу решавања проблема Саама, мештани су 2008. године желели да оснују саамски парламент, попут оних који већ постоје у Европи (руски Саами настоје да буду у контакту са европским сународницима).
„Проучили смо све документе које смо могли, и сазнали на који начин су саамски парламенти основани у Финској, Норвешкој и Шведској. Затим смо кренули са припремом конгреса, требало је да окупимо делегате”, каже Валентина Совкина. Она је покренула иницијтиву да се у сваком саамском селу окачи саамска застава. Међутим, ни једну идеје, ни парламент, ни заставу, регионалне власти нису подржале, карактеришући их као сепаратизам. Локални Саами били су љути. Совкина је бришући сузе констатовала: „Претворили су нас у декоративну нацију која само плеше. Изгледа да је боље ћутати и решавати своје проблеме у свом кругу”, рекла је она.
Мурмански Саами заиста су све до недавно помињани или о празницима када су њихови плесни ансамбли наступали у традиционалним ношњама, или за време „саамских игара“ (локална спартакијада). Тада се организују турнири у саамском фудбалу, који играју само жене са лоптама од јелење коже и крзна. али 2010. године све се променило.
Ако су Саами виђени само за забаву, можда у тој чињеници и треба потражити решење, помислио је Иван Головин, руководилац Саамске општине, када је одлучио да изнајми педесет хектара земље за пашу јелена и позвао пријатеље из Ловозера да дођу и живе по моделу својих предака. Месту, удаљеном тридесет километара од Ловозера дали су име Сам Сијт што у преводу значи саамско село и почели да живе од етнотуризма.
Уз традицонални саамску ношњу у којој толико воле да се фотографишу туристи сада је придодата и помало језива историјска референца - обући одело Саама исто је што и украсти туђи идентитет. „Покривач за главу жена са нашивеним бисерима, својеврсна је лична карта на основу које се може се сазнати да ли је дотична удата, колико има деце, где живи, колико је богата њена фамилија”, каже Виталиј Крут, житељ Саамске општине. Управо због таквих детаља овде су почели да долазе људи.
„Саамско село“ посетило је преко 10,5 хиљада туриста из Кине, Тајланда, Аустралије, Индије и Европе. У селу све изгледа исто онако као и вековима уназад, постављени су покретни номадски шатори и храмови с дрвеним идолима (Саами поштују духове природе). Међутим, у сврху разоноде ту је и много тога новог, мини зоолошки врт с арктичким животињама, хаскији, теренска возила, шетње с јелењом запрегом по тундри.
Саами се надају да ће бар модерни и профитабилни етнотуризам, ако не узгајање јелена, спречити овај народ да се расипа по земљи и ту се окупи. „Надамо да ће млади људи доћи и остати да живе овде. Желели бисмо да реализујемо пројекат, према коме када се Саам ожени са својом сународницом и добије децу - добије и стан”, каже Головин.
Истина, засада се ни један мали Саам није родио у етно селу. Али је зато изграђен хотел.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
