„Наша црна Рускиња“: Доживљаји руске сликарке у Београду

Софија Јечина
Софија Јечина је одрасла на острву Итуруп и заменила Куриле београдским џунглама. Занимљивости из свог живота она објављује на телеграм каналу @belgrade_in_blue, а нама је испричала о неким забавним ситуацијама које је доживела у Србији.

У Београд сам доспела сасвим случајно. Радила сам у Немачкој са колегиницом из Београда и после наше прве изложбе кренули смо колима у Србију. Имала сам жељу да проведем овде само пар дана а остала сам три године. Београд је моја оаза мира, мој дом, овде ми је добро и не желим да га напуштам, каже Софија. 

@belgrade_in_blue

Србија се јако разликује од Немачке, где могу тачно да кажем чиме се овај или онај човек бави током недеље. У њиховом животу нема никаквих промена. Та досадна рутина ме не занима. Док у Београду ништа не изгледа досадно. Чак ни за очи.

С једне стране то су дворци Краљевине Југославије, с друге социјалистички конструктивизам, а поред њих неки римски бунар. Потресла ме је комбинација тих ствари на једном месту. Различити народи и епохе су се измешали и хтела сам да схватим одакле све то долази“, каже руска сликарка. 

Један од мојих хобија је да посматрам залазак сунца на зидинама Калемегдана. Легнем уморно на камен који је упио топлину и зној људских тела. Осећам руке, ноге и речи које које су заувек оставиле трага на силуети београдске тврђаве. 

Допада ми се српски смисао за хумор. Тако је једноставан и очигледан. Допала ми се једна теорија о разликама између Срба и Руса: Срби се жале а Руси страдају. Ми заиста страдамо због ситница, а Срби су отворени, они кажу све што их тишти и иду даље. Желела бих да научим то од њих, каже Софија. 

„Никада се нисам тако пуно смејала као у Србији“ 

Пре пар дана сам отишла у продавницу. На улици је било око 16 степени, била сам лако обучена. А Београђани као да су се спремили за Северни пол. Стојим на каси са пуном корпом хране, а касирка каже: „Пази ти то! За храну имаш пара а за одећу не!“

Срби ме плене својом отвореношћу. Тачно знам да у Београду могу било ког човека да питам било шта. „Каква вам је то наруквица“, на пример. Нешто слично не могу да замислим у Немачкој. Људе које познајем осам година сам једном питала како су им деца. Изненадили су се и питали ме зашто ме то занима.

Ја о својим српским суседима знам више него о својим колегама. На немачком не могу да говорим о осећањима, иако знам језик добро. А на српском сам прво научила из песама нешто као „кида ми се срце и стоји ми кнедла у грлу“, каже Софија. 

Овде често мисле да сам Српкиња или Македонка, али кад чују мој нагласак схвате да сам Рускиња. Зову ме „наша црна Рускиња“. А кад им кажем да сам са Далеког истока, то је за њих чиста егзотика, смеје се Софија. 

Сликам у тишини, концентришем се као спортиста пре меча. Понекад сам у дилеми: да ли да насликам или нацртам. А срећу се тако лепи Срби да је најбоље фотографисати их. 

„Само јужни мушкарци могу бити тако самоуверени“ 

Недељу дана сам радила на пројекту прераде старог папира у фабрици. Током паузе изашла сам на ваздух, око мене је било све само смеће. Из ђубрета излази радник, гледа ме и каже: Хајде да те водим негде на пиће. Само јужни мушкарци могу бити тако самоуверени. 

Сликар мора пуно да ради да би остварио финансијски успех. Прихватам наруџбине ако ми се допадају, на пример, могу да насликам двориште из нечијег детињства. А мачке у Наполеоновој униформи нећу да сликам. 

Једном сам на улици угледала диван мотив – сазвежђе крупних магнолија. Спремила сам се да сликам а око мене се скупили Роми и питају ме да ли сам права сликарка, да ли су боје професионалне, шта ћу да сликам. Стрпљиво сам одговарала и покушавала да се шалим а на крају их замолила да ми не сметају.

Један је дао команду руком 'повлачење', а онда се зауставио и питао ме: „Госпођо, да ли вам нешто треба? Намештај, храна, вазе, воће, дрога... хоћете дрогу? Могу све да вам донесем“. Поверовала сам му да може. Сви ми знамо виц о ромском триатлону: доћи пешке на Аду, купати се и отићи на краденом бициклу.

„Хвала вам, не треба ми ништа“, одговарам. „Штета. Ја предлажем само блиским људима.“

На неки невероватан начин, сви смо ми овде блиски људи.“

Свима који се превише брину о сутрашњем дану саветујем да живе мало на Балкану, да науче шта је то мир од људи који последњих 20 година немају мира.

Балкан је одличан и за оне којима треба тишина, додаје Софија Јечина. 

Њене слике можете видети на изложби „Sofya Sophia Софья Софuja Sofia“ у галерији Laufer у Крунској 42 од 16 до 18 часова. Изложба је отворена до краја јануара.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“