Русија ових дана затвара границе као и многе друге земље. Од 17. марта све школе и универзитети су затворени, а многим запосленима је препоручено да раде од куће.
Када погледам кроз прозор мог кућног карантина, видим пролеће. Много људи који шетају, децу која се забављају на игралиштима, људе са огромним торбама који се враћају из набавке. И питам се: да ли је то самоизолација?
После првог дана проведеног у раду од куће излазим из зграде веома опрезно, осећајући се као јунак неког шпијунског филма. Очекујем да ћу напољу наићи на постапокалиптични пејзаж и срести неколико људи у гас-маскама. Међутим, ништа слично. Вече као и свако друго.
Савладавши свој страх и предосећај опасности, улазим у продавницу. Унутра је гомила људи и нико не носи маске.
Онда одлучим да одем код маникира. „Сеците нокте, молим. Због коронавируса”, покушавам да се нашалим.
„Па то је смешно. Људи као да нису ишли у школу. Не постоји коронавирус. Само нам је наметнута ова глупа паника, вирус је само обичан грип!”, каже маникирка.
Оклевајући уз осмех шаљем поруку другарици о разговору са маникирком и питам је да ли ради од куће. „Код куће сам, али зато што сам стварно болесна”, одговара она. И каже да се само прехладила и није звала лекара. „Цури ми нос и немам температуру. Прочитала сам да то нису симптоми коронавируса. То је сигурно само САРС!” Најављује да ће сутра ићи на посао.
Покушавам да је едукујем да можда има благу форму коронавируса, али да може заразити друге, укључујући своју бабу и деду и старије чланове породица својих колега.
Она каже да то није могуће, јер неко време неће видети бабу и деду... И ипак иде на посао, јер њен шеф сматра да су сви који примењују мере против коронавируса глупи идиоти.
„Ха, има само 114 заражених у Русији [17. марта], што није ни близу онога што се дешава у Италији. А знате ли колико нас има?” То ми шаље пријатељица којој покушавам да се пожалим на претходну. Она не чује моје аргументе, само ми шаље смешне мимове и слике људи који купују гомиле тоалет папира, говорећи да су они идиоти.
Питам је да ли ради од куће. Она каже не. Могла је да остане код куће, али ипак иде на посао, јер је тамо мирно и тихо – савршена атмосфера. „Рекла сам мами и тати да не излазе напоље, али они ипак излазе, и засад им је добро. Не, стварно, не желим да се прикључим паници. Изгледа као да је цео свет полудео!” – жали се она.
Зовем рођаке телефоном да проверим да ли се налазе у самоизолацији или да ли бар не посећују јавна места. Моја тетка је изненађена кад чује да радим од куће. Сви моји пријатељи који су планирали пролећна путовања у Европу суочени су са непријатним отказивањем летова. А онда чујем да се колегиница једног мог рођака управо вратила из Шпаније и није хтела да седи код куће. А знате ли зашто? Она има тако много посла! Ипак је била приморана на изолацију. Затим сазнајем да је један мој познаник отпутовао за Португалију, упркос свим упозорењима, јер Португалија није затворила границе и јер, забога, он „заслужује одмор!”
Ту и тамо на Фејсбуку срећем се са паметњаковићима – тако их зовем сада. Многи пишу да док сви глупо паниче они остају смирени и да им се ништа неће догодити. Истовремено, на моју радост, видим неколико постова који апелују да се перу руке и користе антисептичка средства и да се води рачуна о старима. Али таквих је врло мало!
Можда људи не верују у коронавирус, али морали су поверују у самоизолацију. Зато купују тоалет папир и друге залихе, као свуда у свету.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
