Шта се догодило са аутором најпознатије фотографије из Другог светског рата

 Самоуки фотограф

Јевгениј Халдеј је рођен 23. марта 1917. године у Доњецку. За фотографију се заинтересовао још у детињству и помагао је у локалној фотографској радњи. Своју прву камеру је сам направио од две кутије и сочива из бабиних наочара.

30-их година у региону у којем је живео завладала је глад и 14-годишњи Халдеј се запослио као бравар у депоу за локомотиве. У паузама од посла се бавио фотографијом, па су га убрзо позвали да ради за лист „Сталинский рабочий”. На лето 1937. године, са 19 година, преселио се у Москву и почео да ради за агенцију ТАСС.

Прво лице рата

Халдеј се налазио у редакцији када је 22. јуна Вјачеслав Молотов одржао свој историјски говор: „Без изношења било каквих захтева Совјетском Савезу, без објаве рата немачка војска је напала нашу земљу.” Халдеј је тада изашао на улицу и направио један од својих најпознатијих снимака на којем се види као Московљани слушају говор.

„Људи се нису разилазили. Стајали су, ћутали и размишљали. Питао сам их: о чему? Нико није одговорио. О чему сам ја размишљао? О томе да ћу једног дана направити и последњи, победнички снимак”, сећао се Халдеј.

5 година рата

Халдеј је читав рат провео са фото-апаратом, од првог до последњег дана. Рушевине градова, војници у борби и у ретким тренуцима одмора, цивили који су све изгубили, много смрти.

„Свима се чинило да оно ка чему смо тежили свих тих 1.418 дана треба да се заврши на неки грандиознији начин. А ту је стајао само Рајхстаг, поцрнео од чађи и дима, и владала је невероватна тишина”, тако се он сећао заузимања Берлина.

Јевгениј Халдеј је режирао познати тренутак забележен на фотографији, о чему је годинама касније и сам говорио. Заставу са српом и чекићем са фотографије Халдеј је сам донео и замолио тројицу војника који су се случајно ту задесили да заставу држе тако као да је први пут стављају на зграду. Јер, док је он стигао, Берлин је већ био сав окићен совјетским заставама.

Јеврејин  

Халдеј је касније фотографисао најважније тренутке из тог периода: Потсдамску конференцију, потписивање капитулације Немачке, Нирнбершки процес, Георгија Жукова на белом коњу и прву Параду Победе на Црвеном тргу. Проглашен је за једног од најбољих фотографа у земљи и одликован са девет медаља, као и Орденом Црвене звезде и Орденом Отаџбинског рата.

Али, годину дана касније нагло се променио однос државе према Јеврејима. 1947. године морао је изађе пред комисију која је пресудила: „Просечан репортер, који једва успева да задовољи норму”. На крају је 1948. године отпуштен са објашњењем: „Због смањеног обима посла московске редакције”.

Дуг пут

Фотограф је пао у немилост власти и страховао за свој живот. Чак је морао да уништи негативе са снимцима глумца и редитеља Соломона Михоелса, који је убијен по Стаљиновом наређењу, а затим и снимке Јосипа Броза Тита због захлађења односа са Југославијом.

Халдеј је успео званично да се запосли тек шест година после Стаљинове смрти, 1959. године. Наредних 17 година је провео као фото-репортер у новинама и отишао у пензију.

Сетили су га се поводом обележавања 50-годишњице Победе. 1995. године Халдеј је, на специјални позив председника Француске, стигао на главни светски фотографски фестивал у Перпињану, где му је додељен орден „витеза реда уметности и књижевности”.

Шест месеци пре његове смрти, крајем маја 1997. године, о Халдеју је у Европи приказан документарни филм, а у Америци је објављена књига. Његова легендарна фотографија са заставом на аукцији је продата за 13.500 долара.