Старији снајпериста извиђачке чете Уљановске посебне гардијске јуришне бригаде, са којим је разговарао новинар телевизије Звезда, зове се Алексеј. Снајпериста је већ 27 година, више пута је учествовао у ватреним окршајима и добио Орден за храброст још у Првом рату у Чеченији.
Алексеј каже да није планирао да постане снајпериста, желео је да буде падобранац, али није био довољно висок за ВДВ. У унутрашњим снагама за специјалне намене су проверили његову психо-физичку кондицију и стрељачке способности те су га послали у школу снајпериста. Убрзо је дошао и децембар 1994, Чеченија, напад на Грозни.
„Ту су пале прве жртве... Тада се појавио опрез и схватање да то нису војне вежбе, да не снимамо филм, да стварно могу да нас побију. И није било тешко први пут повући ороз. У рату брзо учиш и одрасташ.“
Представници ове професије, каже Алексеј, немају узбудљиве приче о рату. Задатак професионалца је да испали понекад само један метак, али метак који може да реши исход читаве битке. Према његовим речима, снајпериста није само сјајан стрелац: то је борац који размишља и посматра, његов је задатак да изабере прави положај, процени терен и израчуна све своје потезе унапред.
Снајпериста мора пре свега да буде издржљив, каже Алексеј, смирен и пажљив. „Можете провести неколико дана док чекате ваш циљ.“
Он се сећа како је у Грозном два дана лежао на крову зграде без хране и могућности да се помери: задремао би само на моменте, када тело више није могло да издржи. „А једном сам ноћу провео четири сата у заседи у влажној јесењој шуми.“
„У мраку се све боље чује. И без обзира на то какве модерне уређаје користиш за ноћно осматрање, очи су врло уморне. Ноћу се више ослањаш на слух. Окрећеш се на најмањи звук“, каже Алексеј.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
