Старији снајпериста извиђачке чете Уљановске посебне гардијске јуришне бригаде, са којим је разговарао новинар телевизије Звезда, зове се Алексеј. Снајпериста је већ 27 година, више пута је учествовао у ватреним окршајима и добио Орден за храброст још у Првом рату у Чеченији.
Алексеј каже да није планирао да постане снајпериста, желео је да буде падобранац, али није био довољно висок за ВДВ. У унутрашњим снагама за специјалне намене су проверили његову психо-физичку кондицију и стрељачке способности те су га послали у школу снајпериста. Убрзо је дошао и децембар 1994, Чеченија, напад на Грозни.
„Ту су пале прве жртве... Тада се појавио опрез и схватање да то нису војне вежбе, да не снимамо филм, да стварно могу да нас побију. И није било тешко први пут повући ороз. У рату брзо учиш и одрасташ.“
Wikipedia.org
Представници ове професије, каже Алексеј, немају узбудљиве приче о рату. Задатак професионалца је да испали понекад само један метак, али метак који може да реши исход читаве битке. Према његовим речима, снајпериста није само сјајан стрелац: то је борац који размишља и посматра, његов је задатак да изабере прави положај, процени терен и израчуна све своје потезе унапред.
Снајпериста мора пре свега да буде издржљив, каже Алексеј, смирен и пажљив. „Можете провести неколико дана док чекате ваш циљ.“
Он се сећа како је у Грозном два дана лежао на крову зграде без хране и могућности да се помери: задремао би само на моменте, када тело више није могло да издржи. „А једном сам ноћу провео четири сата у заседи у влажној јесењој шуми.“
„У мраку се све боље чује. И без обзира на то какве модерне уређаје користиш за ноћно осматрање, очи су врло уморне. Ноћу се више ослањаш на слух. Окрећеш се на најмањи звук“, каже Алексеј.