Како су руски падобранци постали једна од најбољих војних формација на свету (ФОТО)

Припадници 98. дивизије десантно-падобранских снага за време војно-патриотског фестивала „Отворено небо 2019“ на еародрому Северни.

Владимир Смирнов/TASS
„Падобранац зарије бајонет у хитлеровца и пребаци га преко главе као џак сламе“, „Да је на нашем месту била обична стрељачка дивизија, она би у таквим условима ’прсла’ за недељу дана“, причали су ветерани рата. Припадници ових елитних јединица често су грешком своје команде западали у крајње безизлазну ситуацију али никада нису губили присуство духа и увек су се до краја пожртвовано и ефикасно борили!

На војној вежби совјетског ратног ваздухопловства 2. августа 1930. године код Вороњежа први пут је десантирано 12 падобранаца. Тако су рођене Десантне падобранске трупе – елита оружаних снага СССР-а и савремене Русије.

У највећим предратним маневрима у СССР-у, изведеним 1935. године у Кијевском војном округу, организован је први масовни десант у коме је учествовало 1.188 људи. Већ наредне године их је у Белорусији било око 3.000.

Масовни падобрански десант.

Своје прве ратне операције совјетско ратно ваздухопловство извршило је против јапанске армије на реци Халкин Гол и у Зимском рату против Финске. Падобранци су искакали из авиона у непријатељској позадини, али су учествовали и у окршајима као обичне стрељачке јединице.

У време борби за Пешчано брдо код реке Халкин Гол.

На самом почетку немачке офанзиве на СССР није било могуће изводити падобранске акције, па су падобранци и у овим тешким данима ратовали раме уз раме са пешадинцима. Прве падобранске акције су организоване у великој контраофанзиви Црвене армије код Москве у зиму 1941-1942. године.

Одбрана Москве. Борбе на можајском правцу. Десант Пете армије.

У јануару и фебруару 1942. године преко 10.000 падобранаца Четвртог и делимично Петог десантно-падобранског корпуса десантирано је у непријатељској позадини на подручју реке Вјазме са циљем да учествују у стезању обруча око групе армија Центар. Међутим, совјетска офанзива тада није била успешна па су се они сами нашли у обручу. Удружени са Првим гардијским коњичким корпусом генерала Павла Белова, падобранци су пет месеци водили исцрпљујуће борбе, прешли су стотине километара кроз немачку позадину и пробили се на слободну територију 24. јуна 1942. године. Они су својим дејствима паралисали седам непријатељских дивизија.

„Падобрански десант“, 1943.

„Бригаде су издржале сва искушења у немачкој позадини само захваљујући томе што су у падобранске јединице бирани најбољи војници, младе патриоте и комсомолци, смели и здрави момци“, написао је касније Михаил Богацки, некадашњи припадник 211. бригаде десантних падобранских трупа која је у мају 1942. године прискочила у помоћ друговима опкољеним на подручју Вјазме: „Да је на нашем месту била обична стрељачка дивизија, она би у таквим условима ’прсла’ за недељу дана... Чак су се и падобранци у одређеном тренутку делимично деморалисали. Било је случајева када су сви колективно игнорисали и командире и њихове команде... Али ипак је превагнула наша спремност да умремо за своју отаџбину и фанатична оданост, тако да смо наставили са борбом...“

Падобранци су важну улогу одиграли и у Стаљинградској бици, где је 95 процената Тридесет седме гардијске стрељачке дивизије (формиране на бази Првог десантно-падобранског корпуса) изгинуло у биткама за фабрику трактора на обали Волге. „То је била права гарда. Сви млади, стасити, здрави... Многи су носили падобранску униформу са ножем за појасом. Борили су се јуначки. Падобранац зарије бајонет у хитлеровца и пребаци га преко главе као џак сламе“, написао је у мемоарима командант 62. армије, генерал Василиј Чујков. 

Борбе у развалинама Стаљинградске фабрике трактора.

Дњепарска падобранска операција у септембру 1943. била је друга велика акција совјетских падобранаца у Другом светском рату. Она је уједно била и последња. Услед лошег плана и недовољног извиђања транспортни авиони су били далеко један од другога јер су покушавали да избегну јаку паљбу немачке противваздухопловне одбране. Тако су групе падобранаца скакале у Дњепар и тонуле у води, или нису могле да успоставе међусобну везу због велике удаљености. Стога је команда одлучила да убудуће не изводи сличне акције.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Дњепарска десантно-падобранска операција („Букрински десант“) у позадини немачких трупа током битке за Дњепар. Десант совјетских јединица на Дњепру, на подручју Меловог брда близу села Малиновке.

„Тамо је било концентрисано шест дивизија и два тенковска корпуса. Они су кренули на нас... Ми смо са неба ишли у борбу и гинули на небу... Тамо је све горело, ноћ је била претворена у дан... Требало је да цела бригада искочи у радијусу од 7-10 километара, али су пилоти раширили тај радијус на 100 километара, од Ржичшива до Черкаса... И уместо да дејствујемо као бригада, ми смо морали да дејствујемо као мали одреди које је лако уништити“, сећао се млађи водник Треће гардијске десантно-падобранске бригаде Петар Неживенко. Падобранци су имали велике губитке (3.500 људи), али су ипак успели да вежу за себе значајне немачке трупе што је у великој мери помогло Црвеној армији да се припреми за прелазак преко Дњепра.

Совјетски десант у време напада на прилазима Будимпешти током Другог светског рата.

Послератни историјат совјетских десантних падобранских јединица тесно је повезан са личношћу генерала Василија Маргелова који је на челу ових трупа био 25 година (од 1954. до 1979). Напорима „чика Васе“, како га падобранци са љубављу и поштовањем и данас зову, десантне падобранске трупе СССР-а постале су једна од најбољих војних формација на свету. Знатно им је подигнут ниво мобилности и координације, за њих је направљено и прво десантно борбено возило БМД-1 и оклопни транспортер БТР-Д за десантирање из авиона, добијали су најбоље стрељачко оружје, најбоље системе везе, противваздухопловне системе, пловну оклопну технику и транспортне авионе. Управо у време Василија Маргелова руски падобранци су научили да искачу из авиона у оклопном возилу и почели су да носе чувене плаве беретке.

Василиј Филипович Маргелов

Високу ефикасност совјетски падобранци су демонстрирали у августу 1968. године током операције „Дунав“ којом је стављена тачка на период либералних реформи у Чехословачкој, познатих под називом „Прашко пролеће“. Муњевито су заузели аеродроме, зграде радио-станица, телевизије, владе, министарства одбране и генералштаба, те су тако допринели уласку трупа Варшавског пакта у земљу и у великој мери обезбедили успешно извођење читаве операције.

Падобранци пред полетање.

Падобранци су били и у контингенту совјетских трупа у Авганистану. Они су 27. децембра 1979. заједно са спецназом ГРУ и КГБ јуришали на дворац авганистанског лидера Хафизуле Амина који није одговарао совјетским властима. Падобранске јединице су одиграле кључну улогу у операцији „Замка“ у августу 1986. године. Издржали су снажну непријатељску ватру приликом искрцавања из хеликоптера у провинцији Герат, а затим су прешли у контранапад, блокирали базу „Кокари-Шаршари“ и покривали долазак главнине. Том операцијом је потучена „Западна удружена група“ на челу са познатим предводником побуњеника Исмаил Ханом.

Падобранци

Оба чеченска рата су била велико искушење за руске десантне падобранске снаге. Од 29. фебруара до 1. марта 2000. године 90 припадника 74. гардијске десантно-падобранске дивизије водило је битку против 2.500 чеченских побуњеника и арапских најамника у Аргунском кланцу. Погинула су 84 руска падобранца, али је непријатељ изгубио између 400 и 500 људи.

Група федералних трупа на Северном Кавказу, Веденски рејон. Операција специјалног извиђачког одреда 45. пука Десантно-падобранских трупа РФ у којој су пронађени и уништени кампови чеченских банди у планинском кланцу реке Бас.

Једна од најупечатљивијих епизода у којој су у скорије време учествовали руски падобранци био је такозвани „Усиљени марш на Приштину“ 12. јуна 1999. године. Тада је НАТО бомбардовао Југославију и послао трупе на њену територију, а Кремљ је донео одлуку да заузме стратешки важан косовски аеродром Слатина пре него што стигну јединице Алијансе и да тако подржи Србе, да заштити своје геополитичке интересе на Балкану и истакне своју улогу у светској политици. После ноћног марша из Босне и Херцеговине падобранци руских мировних снага преузели су контролу над аеродромом само пар сати пре доласка јединица западне алијансе. 

Руски мировњаци у Југославији.

Командант НАТО-а за Европу, амерички генерал Весли Кларк, наредио је британском генералу Мајклу Џексону, који је руководио контингентом на Балкану, да „протера“ Русе са аеродрома, на шта је овај одговорио да не намерава да изазове Трећи светски рат.

Десантно-падобранске трупе

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“