Само 3 квадрата! Како се проводи време у најмањем бару на свету    

Барное объединение «Профсоюз», Викториja Рjaбикова
Како изгледа седети уз пиће у просторији од три квадратна метра? Проверили смо у најмањем бару на свету „Тројничокˮ, који је 7. августа отворен у Москви.

„Извините, данас имамо затворен догађај, можете да уђете само ако сте на спискуˮ, препречио нам је пут прекаљени сарадник „фејсконтролеˮ.

Нервозно загледам себе и другарицу. Фризура и шминка су на месту, кожне јакне, хаљина и штикле. Не постоји никакав разлог да нас не пусте у дворишни бар са просечним ценовником од 500 рубаља (6,8 долара) по коктелу, место где се налази и најмањи бар на свету.

Док покушавамо да докучимо шта није у реду са нама, фејсконтрола без питања пропушта две девојке у џиновским патикама и широким тренеркама са шљокицама испод очију, као да долазе право са снимања новог спота за ТикТок.

Постајемо свесне да више нисмо у тренду и активирамо своје последње оружје: новинарске легитимације. Минут касније налазимо се пред вратима која подсећају на улаз у продавницу Оливандера, где је Хари Потер некада купио свој први чаробни штапић. Изнад два прозорчића поносно стоји натпис „Тројничокˮ, а на вратима је окачена таблица „Затвореноˮ, што значи да у бару већ седе гости.

Према правилима за посетиоце, у бару се могу налазити само две особе и бармен, док време проведено у њему не може бити дуже од 30 минута. Резервација нема, можете само доћи у петак или суботу (бар је отворен само тим данима) и сачекати свој ред или обићи друга места у нади да ће се за то време бар ослободити.

Чекале смо око 40 минута. Све то време нови посетиоци су прилазили бару и чак завиривали унутра, али нису стајали у ред, радије одлазећи на нека доступнија места. Најзад, врата су се отворила и из бара су изашле две насмејане девојке. Надајући се да ћемо и ми доживети тако добро расположење, улазимо унутра.

Има ли чаролије?

Приликом уласка у „Тројничокˮ угледаћете зидове са стакленим мозаиком и бесконачним бројем флаша, ретро лустере и насмејаног Антона који је био наш бармен. Недостају можда неколико столова са распричаним посетиоцима, шпанска музика и поглед на море, али то нам фали током читаве пандемије. Како бисмо се барем на тренутак подсетиле путовања у иностранство, наручујемо сангрију, али узалуд:

„Нисам чаробњак, коктеле правимо у разумним границама, могу вам направити нешто слично на бази винаˮ, каже бармен и, пошто пристајемо на ту варијанту, почиње да звони чашама и флашама.

У соби влада гробна тишина, коју разбија звук шејкера. Непријатно нам је да причамо о личним темама, знајући да ће се у наш разговор очигледно увући и трећа особа, а бармен не зна како да настави дијалог који не постоји. Каже да је већ друга недеља како се пред баром сакупљају редови људи и да смо имале среће што смо тако кратко чекале.

Како бих разбила напету атмосферу, почињем да се присећам како сам први пут у животу пробала вотку. На крају ове приче Антон на шанк ставља сладак коктел са аромом вина, ми испијамо по гутљај и...

„Шта ће ми кредит овде, ако хоћу да живим у Америци? И Руси ми се не свиђају, хоћу Американца!ˮ - каже моја другарица, испијајући последњи гутљај из чаше са коктелом, који смо, чини нам се, почеле да пијемо пре само минут.

„Онда треба да се удаш за Американцаˮ, мрмљам ја. 

„Али само из љубави, за новац нећу ни са ким да спавам!ˮ

„Све само из љубави! Девојке, ја уопште не могу да добијем кредит, јер према папирима плата ми је само 20 хиљада рубаљаˮ, каже Антон, који уместо коктела пије воду.

Гледам на сат и схватам да је прошло скоро сат времена, а да се уопште не сећам како је наш разговор постао типична женска пијанка у кухињи стана негде у предграђу Москве. Одсуство музике и жамора такође нам више не смета, јер наши разговори нам се чине много важнијим.

Плативши за коктеле (700 рубаља или 9,59 долара за сваки), другарица и ја полако одлазимо у други бар са готово једнако мирном атмосфером.

Успут  коментаришемо да би оваква места требало отварати на аеродромима и железничким станицама, како би човек на пријатан начин провео време док чека. И да нас данас, а можда ни неколико наредних недеља, не привлачи провод уз диџејске сетове нумера. „Тројничокˮ нас је испунио таквом душевном топлином.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“