У руској републици Јакутији живе коњи отпорни на „минус бесконачно“ (ФОТОГРАФИЈЕ)

(1)

Упознајте јакутске коње, масивне и здепасте, са непослушном гривом. Они се не боје ни најжешћих мразева.

(2)

Научници сматрају да ова врста коња постоји хиљадама година, али је званично призната тек крајем 1980-их. Сматра се да су то потомци древних првобитних коња који су дошли овамо из Азије и променили изглед, прилагодивши се суровијим климатским условима.

Данас у Јакутији постоје три подврсте: северни оригинални коњ (такозвани Верхојански коњ, по једном од најхладнијих места на планети), јужни коњ, који је нешто мањи, и јужни крупни тип, добијен укрштањем са другим врстама.

(3)

Јакутски коњ је у просеку висок само 140-145 цм, али је тежак око пола тоне.

Углавном су смеђи и сиви, док су друге нијансе далеко ређе. По природи су дружељубиви, мирни и знатижељни. Добро трче по неравном терену.

(4)

Клима у Јакутији је оштра континентална. Током лета се температура пење до +35 степени, а зими се спушта до -50 степени Целзијуса. На северу овог региона, у Верхојанску и Ојмјакону, забележене су температуре око -70 степени Целзијуса. Али јакутски коњи то не доживљавају као проблем. Имају густу поддлаку и могу да бораве на отвореном чак и по најљућем мразу. У хладније доба године добијају нови „слој“ заштите у виду иња и не смрзавају се. Чак и ждребе може да преноћи под отвореним небом. Веома брзо праве наслаге поткожног сала.

(5)

Јакутски коњи се гаје на газдинствима за узгој коња, али су потпуно самостални. На пример, сами налазе храну у снегу дубоком један метар и ископавају је копитама.

(6)

На северу је тешко замислити живот без ових коња. Далеко од градова, где нема путева, они мештанима служе као главно превозно средство. Тамо где се чак и џип лако заглави у снегу јахач са уживањем прође на овом коњу.

(7)

Јакутским узгајивачима ирваса ови коњи служе за јахање. И поред велике масе, они брзо трче чак и по дубоком снегу и беспућу. Користе се и за вучу. Јакутски коњ за 24 часа може да пређе 100 км и да превуче 300 кг терета. Обичај је да пред дугачак пут кроз тундру коњ цео дан не једе, како би изгубио мало на тежини и брже трчао.

(8)

Јакутски коњи су дуговечни. Могу да раде по 25-27 година, док остале врсте у просеку раде двадесетак година.

(9)

Мештани праве од коњског млека национални ферментисани напитак „кумис“.

(10)

Сматра се да је ова врста аутохтона и може да живи само у северним крајевима. Топлија или јужна клима им никако не одговара. Овакав коњ се може срести само у Јакутији и на Далеком истоку.