Ко је совјетски велемајстор Боргов из нове Нетфликсове серије „Дамин гамбитˮ?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Постоји један играч који ме плаши. Рус. Борговˮ, каже Бет Хармон, шаховски геније из новог Нетфликсовог пројекта „Дамин гамбитˮ. Спортска драма о девојци која је одрасла као сироче, пати од зависности од дроге и алкохола, али има парадоксалан таленат за шаховску игру, гради се око приче о њеној шаховској каријери 60-их година. Њени супарници су све мушкарци, а главни међу њима је совјетски корифеј, светски шампион Василиј Боргов. Он је сконцентрисан, шкрт на емоцијама, поборник класичне школе шаха и сумњичав према интуитивном приступу. Све у свему, он изгледа као неуништива стена у поређењу са другим супарницима Бет. Он је најбољи. Барем на почетку. 

„Дамин гамбитˮ је у потпуности измишљена прича. Међу супраницима Американке Хармон нема ниједног правог шахисте. Међутим, јунаци приче имају неке доста препознатљиве узоре. То важи и Боргова. Ко се, дакле, крије иза лика совјетског велемајстора?

Борис Спаски 

Највероватније се ради о 10. светском шампиону у шаху и двоструком прваку СССР-а Борису Спаском. Љубитељи шаха га лако препознају у изгледу и тактици Боргова. Као и Боргов, Спаски је познат по супарништву са једним Американцем. У стварности је то био „рок звездаˮ шаха Боби Фишер. Њихов сусрет из 1972. године ушао је у анале као „партија векаˮ између СССР-а и САД. 

Спаски је почео да игра шах са пет година, у прихватилишту за децу, где се током рата нашао заједно са братом. Када је рат завршен, дечак је као зачаран одлазио у парк у шаховски павиљон и тамо остајао од јутра до мрака. „Један од проблема шаха међу децом је огромни емотивни набој. Долазио сам кући и буквално падао од умора. И следећег јутра бих обавезно закаснио у школуˮ, присећа се он. 

Са 18 година био је најмлађи велемајстор у историји у том тренутку, а 1969. године са 32 године освојио је титулу светског шампиона, поразивши Тиграна Петросјана. У том тренутку Спаски се већ више пута за шаховском таблом сукобио са Фишером и побеђивао га. Као и у Нетфликсовој причи, расплакао је свог противника: „Са Фишером сам имао напрегнуте, нервозне партије. Фишер је тада, чини ми се, једном чак заплакаоˮ, каже он. 

Још једна сличност: споменута партија века између Спаског и Фишера за титулу шампиона света 1972. године требало је да се заврши нерешено, на чему је инсистирао совјетски Спортски комитет, напомињући шахисти да се не ради о његовој личној амбицији, него и угледу земље. Али Спаски ризикује и прави грешку. Фишер побеђује, а Спаски се прикључује аплаузу публике, исто као што чини Боргов у финалном дуелу са Бет Хармон. 

Та партија била је врхунац каријере Спаског. Касније никада више није успео да победи Фишера на турнирима. За партију је добио хонорар од 93 хиљаде долара, од чега је купио елитну „Волгу М21ˮ и ускоро се преселио у Француску. Код куће му овај пораз није опроштен. Спортски комитет је престао да финансирају његове одласке на турнире. „На моје име су долазили позиви за учешће на међународним турнирима, али Спортски комитет је одлучио да ми се освети за пораз од Фишераˮ, сматра шахиста. „Селидба из Москве у Париз омогућила ми је да учествујем на свим међународним турнирима. Био је то једини разлог што сам се преселио.ˮ 

Каријера му је трајала још 20 година, након чега се Спаски вратио у Русију и бавио популаризациојом шаха. Сада има 83 године и живи у Москви. 

Анатолиј Карпов

Карпов мање подсећа на Боргова од Спаског, али како се наводи у предговору за истоимени роман Волтера Тевиса (на основу којег је снимљена серија), аутора су инспирисала управо ова тројица шахиста: Спаски, Фишер и Карпов. 

То није случајно. Карпов је током десет година, почев од 1975. године, био најбољи шахиста на свету. Пратила га је такође репутација главног шаховског комунисте. Његове партије често су се завршавале скандалима, укључују оптужбе за психички притисак и довођење парапсихолога за време партија. Виктор Корчној (четвороструки шампион СССР-а, који је пребегао у Швајцарску) у својој књизи је записао да је за време партија стављао наочаре за сунце „како би Карпову ускратио његову омиљену забаву: да свог противника гледа право у очи. Док сам носио наочаре, могао је да види само свој одраз.ˮ

Карпов је почео да игра шах са 4 година. Учитељ му је био отац, војни инжењер. 1963. године је као један од најталентованијих младих шахиста примљен у „Школу Ботвиникаˮ зачетника совјетске шаховске школе. Ботвиник је тада рекао о младом Карпову следеће: „Врло ми је жао, али од Тоље неће бити ништаˮ. И опасно је погрешио. Карпов ће касније постати 12. светски шампион и освојиће девет Шаховских Оскара (које добија најуспешнији шахиста у последњих 12 месеци). Његов стил игре може се описати као смирена, лагана, али чврста офанзива без наглих напада, што противнику не оставља простор за контранапад. Управо то је „совјетска школаˮ од које толико страхује Бет Хармон.