Живим у стамбеном рејону у предграђу Москве, где, ако и сретнеш странца, онда су то досељеници из суседних азијских република. Упркос извесном броју миграната, зграда нам је уредна, комшије љубазне и сви се придржавају кућног реда. Једном усред дана, тек што сам успавала сина, кроз зид је забрујао продоран звук бушилице. У згради је управо почело време поподневног одмора, тако да сам се наоштрила да строго поразговарам са радницима, вероватно Таџицима или Узбецима, који нарушавају наш мир. Колико сам се само изненадила да сам кроз врата суседног стана зачула српски језик.
- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Врата су ми отворили љубазни Ненад из Ваљева и Бранислав из Панчева, извинили су се и обећали да неће више правити буку. А ја сам помислила: „Чудно, у Бирјуљову још нисам виђала Србе!ˮ Зато сам одлучила да сазнам откуд они у Москви.
Обојица мајстора су у Русију стигла на позив познаника да остану кратко и нешто зараде, али су неочекивано ту провели већ 10 и 15 година.
- Није било посебно тешко снаћи се. Није било велике разлике између живота у Србији и у Москви. Углавном смо се придружили Србима који су овде живели. Радио сам махом са нашим земљацима. Кренуо сам на енглеском, нисам знао ни реч руског језика... - каже Бранислав.
- Али брзо се руски научи. Српски је словенски језик, јако је сличан руском. Сад течно причам. Можемо и на руском да разговарамо - додаје Ненад.
- Истина, жена ми се смеје и каже да говорим на некој мешавини, али зато течно и то ми не смета у комуникацији – испоставља се да је Бранислав у Русији основао и породицу. Има жену Рускињу и сина.
Утисци мајстора о Москви су, као и код многих, контрадикторни.
- Овде има милион ствари. Било да је то неки савремени биоскоп или неки парк – имаш где да одеш, имаш шта да радиш. Има лепих ствари, рецимо, Парк Победе, музеји. Свиђа ми се та ваша величина.
- Чини ми се да су Московљани затворенији, намрштенији, али често приликом бољег упознавања постају отворенији. Мегалополис мења људе, чак и оне који су дошли из унутрашњости. Радио сам и у Јарослављу, Јекатеринбургу, Волгограду – тамо је већ народ као ми – много срдачнији, отворенији, више личе на Србе по менталитету.
Ненад се сећа како у прво време није ни виђао Русе:
- Русе сам видео после два месеца. Свуда су били Таџици, Узбеци. Касније сам укапирао ко је ко.
- Рецимо, ја сам из Панчева, код нас има различитих људи, навикао сам - додаје Бранислав - а онима који долазе из других, мањих места је све то чудно.
У прво време после доласка се испоставило да се права Русија много разликује од онога што очекују људи са стране.
- Преко ратних совјетских филмова имао сам неку другу слику. Ми, српски народ, смо везани за Русију. Јако су блиске наше културе, вера, православно васпитање, понашање. Али очекивао сам много више...
Бранислав каже да је код старије генерације она руска култура која је позната у целом свету присутнија много више, чак и на нивоу свакодневне комуникације:
- Сећам се, кад сам једном доспео у болницу и лежао у соби с једним човеком, тада нисам добро знао руски, али ипак сам много разговарао са њим. То су били стихови, музика. Да не причам о томе како руска душа пати кад се уђе у алкохол... Та велика руска култура се више осећа код старијих генерација, али се, нажалост, полако губи. Млађи колико боље знају, рецимо, енглески језик, колико напредују, толико се губи та руска душа.
На питање да ли је лако спријатељити се са Русима, мајстори одговарају да све увек зависи од конкретног човека, али да људи генерално добро реагују када сазнају да су из Србије. И опет, пре свега старија генерација, која зна за Југославију и за рат 90-их, за бомбардовање. Дешавало се чак да их полиција заустави да им провери документе (та пракса је уведена на јавним местима после терористичких напада почетком и средином 2000-их), понекад је било довољно показати пасош споља са натписом Србија и више нису ни постављали питања. Бранислав додаје:
- Па и многи од њих [полицајаца] били су и као добровољци код нас.
А ипак, и после толико година проведених у Русији, Ненад и Бранислав и даље прате догађања у Србији и сваке године одлазе тамо. Истина, то су само кратке посете, али су за обојицу веома важне, јер желе да задрже осећај повезаности за домовином.
- За славу сам увек код куће – каже Ненад – то је обавезно.
- Наравно, идем на одмор и читам вести, гласам на изборима, када могу. Истина, у Србији ме у шали зову Рус, јер сам одвојен од српске свакодневице. А и ја се већ тако осећам – одговара Бранислав.
У Русији му недостаје српско сунце – није до краја успео да се навикне на климу – и права српска кухиња. Код куће у Москви му она фали, иако има српских ресторана, а и жена експериментише по кухињи.
- Она, узгред, врло добро зна језик, чим је стигла у Србију, одмах је почела да разговара са мојом мамом. Мој син такође разуме, зна основне ствари, разговарам с њим на српском због бабе и других рођака, мада не може течно да говори. Хтео бих да боље познаје језик, али сада је тако како јесте.
Нисам могла да не питам да ли жале због одлуке да раде у Русији:
- Живот је овде из године у годину све тежи, иако имам стабилна примања. Заправо је долазак на рад у вашу земљу био привлачан управо зато што су у том тренутку овде биле велике могућности, а у Србији је, напротив, економска ситуација била нестабилна. Али при садашњем стању ствари и курсу валуте, не знам колико то има смисла. Већина Срба одлази одавде, траже боља места у Европи. Овде остају они који су везани или за неки добар посао, или за породицу.
Породица је оно што пре свега држи Бранислава у Русији.
- Не престајем да размишљам о повратку у Србију. Нама је то увек у глави. Ко воли своју отаџбину – то му је увек у глави... Све време ти се чини: ево још мало и вратићу се назад. Али ако погледамо реално, планове немам. Ја сам се потпуно асимиловао, имам посао, син овде одраста. За пар година кренуће у руску школу.
- Овде сам чисто због посла. Не желим после 10 година да се вратим и тамо кренем изнова... – додаје Ненад.
Напомена:
Према неким подацима у Русији тренутно живи око 20-30 хиљада Срба, али тачан број се не зна. Највише их има у Москви, Санкт Петербургу, Сочију и Краснодару, а такође у Сибиру.