Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Данас је купатило обавезан део сваког стана и куће, док су се у време владавине Петра I људи углавном купали у јавним купатилима, а власници тих купатила нису са државом делили своје приходе. Петар I је одлучио да исправи ову неправду и 1704. године је увео порез како на јавна купатила, тако и на обичне „бање“ у кућама.
Према његовом указу бољари су плаћали по три рубље годишње, а племићи и трговци који су од јавног купатила зарађивали преко 50 рубаља годишње плаћали су по рубљу. Од осталих грађана који су имали „бање“ држава је узимала по 15 копејки годишње. То није било мало, јер се у то доба за једну рубљу могло купити око 1.000 кокошака.
Ако нисте хтели да плаћате порез, нисте могли тек тако да срушите или спалите „бању“. Закон је предвиђао да се за то плати казна од 5 рубаља. Скоро пола века плаћао се пораз на купатила. Ова уредба је укинута тек 1755. године.
Мали бакарни жетон са сликом браде и регистар свих брадоња биле су у царској Русији од 1705. године уобичајене ствари. Тада је, наиме, Петар I увео један од највећих пореза за оне који одбију да обрију браду.
Петар I је одлучио да уведе порез на браде после путовања по Европи. По његовом мишљењу, требало је да се Руси максимално угледају на Европљане, а они у то време нису више носили браде.
Требало је да сви становници градова обрију браду и бркове. Они који нису хтели да мењају имиџ морали су за то да плате. Порез је за поједине посебно богате трговце био већи него за остале, чак 100 рубаља годишње. Дворјани, као и трговци средњег имовиноског стања, чиновници и занатлије са брадама плаћали су 60 рубаља годишње. Најмање су плаћали кочијаши: по 30 рубаља годишње.
Порез се односио и на брадате сељаке. За улазак у град су морали да плате 1 копејку. У селима нису морали да се брију. Изузетак су били попови и ђакони на које се указ није односио.
У градовима се такође водила евиденција брадатих мушкараца који су плаћали порез. Сваки од њих је добијао жетон као знак идентификације.
Порез је укинут тек 1772. за време Катарине II, али и она је задржала забрану ношења брада за чиновнике, војнике и дворјане.
У Старој Русији је од краја IX века постојала новчана казна за убиство која се називала „вира“, наводи се у једнојезичном речнику Јефремове.
Према тадашњем законику, убица обичног слободног човека могао је да избегне крвну освету ако би кнезу платио казну од 40 гривни, наводи се у староруском законику „Руска правда“. То није био мали новац. За њега сте могли купити двадесетак крава, пише „Профил“. Убиство човека из кнежеве управе било је скупље и коштало је 80 гривни. За убиство жене ухваћене у прељуби, као и за наношење тешких повреда плаћало се само 20 гривни.
Ако убица није могао бити пронађен, казну је плаћала локална општинска организација која је била задужена за злочине на територији на којој пронађен леш.
У Великој совјетској енциклопедији се наводи да се овај порез одржао и у XVI веку, док речник Јефремове тврди да је изашао из праксе много раније, већ у XIII веку.
Од 1918. године уведен је порез на све представе и забавне догађаје, укључујући позориште, биоскоп и циркус. То се наводи у тексту писма народног комесара Државног старања РСФСР, једног од министарстава Привремене владе која је успостављена 1917. године.
Порез се наплаћивао од сваке продате улазнице и био је од 10 до 80 копејки, ако је улазница коштала више од 50 копејки, или 1/3 цене улазнице ако је она била скупља од 10 рубаља. 20-их година XX века за 80 копејки могли сте да купите 1 кг шећера, 1 кг куване кобасице или 4 кг хлеба. Ако се узме у обзир да се порез плаћао за сваку карту, организатори догађаја су морали да издвоје приличну своту.
На улазнице које су коштале мање од 50 копејки такође се плаћао „добротворни прилог“ од 5 копејки.
Новац сакупљен на овај начин био је намењен за помоћ инвалидима, старима, деци, сирочади и другим угроженим грађанима, стајало је у писму.
Почев од 1942. године овај порез су плаћали организатори свих догађаја за које су се наплаћивале улазнице, од предавања, концерата, плесних вечери, до спортских такмичења и сл. За сваки тип догађаја Президијум Врховног Савета је прописао проценат од продаје карата (од 5 до 55%), док је за неплаћање овог износа организатору претила казна од 100 рубаља. Нису опорезивана предавања на тему марксизма и лењинизма, креативне радионице, као и догађаји за војнике, за децу до 16 година (осим биоскопа) и за инвалиде.
1948. године за 100 рубаља сте могли да купите можда само две флаше вотке, али већ 1956. за тај новац сте могли набавити 3 кг црвеног кавијара или 4 флаше вотке, док је 1965. године толико коштао одмор у совјетском кампу на обали Црног мора.
Указ о порезу укинут је 1975. године. Изузетак су били биоскопи који су наставили држави да плаћају 55% од новца зарађеног продајом карата.
Почев од октобра 1941. године сви ожењени и неожењени совјетски грађани без деце плаћали су порез на немање деце, према Указу президијума Врховног савета СССР-а. То се није односило само на војна лица, њихове супруге, ђаке средњих школа и студенте, пензионере и на оне који из медицинским разлога нису могли да имају децу.
Порез је узимао послодавац директно од плате запослених. За оне који су месечно примали мање од 150 рубаља порез је био пет рубаља, а за оне са већим приходима 5% зараде. Чланови колхоза и власници приватних сеоских имања плаћали су порез од 100 рубаља годишње.
1944. године порез је повећан на 6% од зараде, а плаћали су га мушкарци од 20. до 50. године живота и жене од 20. до 45. године који нису имали децу. Чак и ако су имали децу, грађани су плаћали порез ако имају само једно дете у висини од 1% од месечног дохотка, а ако имају двоје деце 0,5%. Порез нису плаћали само они који су имали троје и више деце.
После Другог светског рата у селима готово да није остало деце. Зато је повећан и порез за колхознике на 150 рубаља ако немају деце, 50 рубаља ако имају једно дете и 25 рубаља ако имају двоје. 1952. године порез за колхознике и сиромашне породице је укинут. Такође се није примењивао на оне који из здравствених разлога нису могли да имају децу, као ни на грађане чија су деце умрла, погинула или нестала у Другом светском рату.
Ако је у породици рођено дете или га је породица усвојила, није плаћала порез, али у случају смрти детета обавеза плаћања пореза се враћала. Ако је дете рођено у ванбрачној заједници, од плаћања пореза се ослобађала само мајка.
Од 1975. године до 1985. у СССР-у сте за пет рубаља могли да купите 25 векни белог хлеба, 50 кг кромпира, или да најмање 5 пута ручате.
Овај порез је за остале грађане укинут тек 1992. године после распада СССР-а.
За време важења пореза на немање деце становништво СССР-а је порасло са 97 милиона 1946. године на 148 милиона 1992. године. Новац који је прикупљан овим порезом био је намењен за помоћ вишечланим породицама и изградњу дечјих домова.
Руске друштвене организације и Руска православна црква и даље предлажу да се поново уведе врати порез на немање деце, али влада Русије не подржава такве идеје, тврдећи да ова мера одавно не доноси резултате на пољу демографског раста.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
