Руси згрожени због интервјуа ТВ водитељке Ксеније Собчак са психопатом

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама! 

Крајем септембра 2000. године у центру Рјазања, две девојке враћале су се ноћу кући са православног фестивала „Вера, Нада, Љубав“. Четрнаестогодишњој Јекатерини Мартиновој и седамнаестогодишњој Јелени Самохиној приближио се и зауставио аутомобил. За воланом је седео педесетогодишњи мушкарац а поред њега, како се у први мах чинило младић. Касније ће се испоставити да је то била кратко ошишана женска особа. Понудили су девојкама пиће и да се мало провозају. Оне су прихватиле и ушле у аутомобил.  Наредне скоро четири године више нико ништа о њима није чуо.

„Возач“, педесетогодишњи Виктор Мохов, три године раније почео је да прави бункер испод гараже у дворишту своје куће у граду Скопин. Он је ту довео Каћу и Лену и заточио у бункеру наредне три године и седам месеци.

Моховљев „компањон“ Јелена Бадукина помогла је Мохову да први пут силује девојке и више се није појављивала. Скопински манијак је заробљене девојке силовао више од 900 пута. Лена је три пута затруднела. Двоје деце родила је у бункеру, а треће, мртво, на слободи.

Ослобођене су у мају 2004. године. Каћа је дотурила цедуљицу девојци која је изнајмљивала собу код Мохова. Он је осуђен на 17 година затвора. У марту ове године изашао је на слободу и право из затвора упутио се у телевизијску емисију.

Телевизијска водитељка и бивши кандидат на председничким изборима у Русији Ксенија Собчак пустила је на свом каналу на Јутјуб сервису филм-интервју „Разговор на слободи“ у коме јој је саговорник Виктор Мохов. За три дана филм већ има 4 милиона прегледа, поделио је јавност и послужио као повод за проверу истражних органа.

Скопински манијак жели да „помогне“ једној од својих жртава да поново затрудни

На почетку интервјуа Мохов признаје да му пажња новинара причињава велико задовољство. „Кривицу сам искупио, свакако. Шта сад, целог живота треба да патим? Девојке су у реду и ја сам срећан због тога“, каже он. На питање да ли себе сматра добрим човеком, овај сада већ седамдесетогодишњак одговара: „Па, мало сам погрешио, али коме се то није догодило?“. 

Ксенија Собчак у филму разговара са истражитељем Рјазањског тужилаштва, као и жртвом Каћом Мартиновом, а речи Мохова коментарише независни експерт и профајлер који сарађује са ФСБ. У филму се притом скоро уопште не открива како је текла истрага, али се превише пажње посвећује детаљима силовања и сексуалном животу Мохова. Рецимо, како је бирао кога ће да силује, како их је приморавао на сексуални однос и у којој пози, какве порнографске материјале воли да гледа, и како је изгледало његово прво сексуално искуство.

Веселим гласом Мохов изјављује да би желео да се види са девојкама, да их замоли за опроштај и пронађе децу коју му је родила Јелена. Каже да је био заљубљен у Каћу и да је и сам био талац ситуације. „Нашао сам се у безизлазној ситуацији. Нисам могао да их убијем, а бојао сам се да их пустим. Изгледа да сам био талац. Патиле су и оне, и ја“.

У одређеном тренутку он каже да је спреман да помогне Лени да затрудни. „Родила је моју децу и више не може. Тако да не знам... Требало би опет да се позабавим њоме“.

„Од манијака се не смеју правити звезде“

У Русији се емитује много телевизијских серија и емисија о манијацима. Међутим овог пута публика електронских медија такву отвореност дочекала је на нож.

„Ксенија Собчак објавила је потпуно неморалан и монструозан филм о скопинском манијаку са њим у главној улози...  Молим све моје пријатеље и пратиоце, НЕ ГЛЕДАЈТЕ тај филм, не повећавајте му број прегледа. Боље се жалите на филм,  како би га Јутјуб блокирао“, пише корисник Дарја Чабан.

Суоснивач мреже за подршку жена „ТыНеОдна“ (ниси сама) Аљона Попова каже: „Од манијака се не могу правити звезде, не треба им омогућавати да говоре и давати приступ медијским платформама. То води ка хуманизовању злочинца и његовом правдању. Писати само кроз призму истраге, жртава и стручњака“.

Многе су револтирале не само изјаве Мохова који се уопште не каје, него и промоција силеџије: „У п.м! Отишао сам у затвор као манијак, а изашао као медијска личност. Какво је то ср...е?

https://twitter.com/vwebru/status/1374581112597532672?s=21

Одлична брендирана роба. Још увек се није појавила, али о њој се већ говори. Хвала @xenia_sobchak”.

Водитељки су већ замерили на реклами у филму. „Ксенија Собчак не седи скрштених руку. Она има жалостан израз лица. Фризуру. Поставља питања типа: „Реците, да  ли је чињеница да се једна од жртава два пута породила у заточеништву и манијак јој је одузео оба детета, на одређени начин утицала на њу?“ Ксенија има и рекламе. Могла је у овом издању и да их прескочи, као и само издање, али оне су ту.  Рекламирају се ПЦР тестови. Брзо, згодно и без затварања (карантина)“, пише  филмска критичарка Зинаида Пронченко.

Oдмах после појаве филма чули су се предлози да се починиоцима тешких злочина управљених против личности забрани да наступају у јавности, а Истражни комитет се спрема да провери може ли се Моховљева изјава о „помоћи у зачећу“ третирати као претња.

Писао јој је на друштвеним мрежама и у томе је проблем

Водитељка не сматра да је прешла границу. Пре него што се филм појавио она је на свом налогу на инстаграму написала. „Ми као новинари имамо право да истражујемо границе добра и зла. Природа зла не може се разумети док се не крочи на његову територију“.

Многи активисти за људска права сматрају да  је забрана учешћа у телевизијским емисијама и спречавање отвореног разговора у медијима погрешно. „Однос према Мохову је недвосмислен. Поставља се питање слободе говора и оно није тако једноставно. Све зависи од тога на који начин ће у коначној верзији бити упоковане речи скопинског манијака“, сматра директор Центра за заштиту права медија, Галина Арапова. Она верује да је за друштво корисно да се у новинарској форми, али не и у ток-шоу емисији, покаже колико су такви људи опасни. 

„Уместо забране држава би требало да разради систем заштите жртaвa насиља“, сматра докторанд права и директорка центра „Насилию.нет“ (не насиљу) Ана Равина. У овом тренутку у земљи не постоји такав заштитни механизам, као што је изрицање мере забране приближавања жртви насиља или забрана комуникације са њом на друштвеним мрежама. Постоји контрола казнено-поправног система и полиције, што Мохова обавезује да се налази на територији на којој је пријављен. У супротном биће кажњен. Али ако жртве живе на истом простору, једино што им остаје је да промене место боравка. Мохов је чим се филм појавио додао бившу заточеницу Каћу у „пријатеље“ на друштвеним мрежама и, како је она рекла, још из затвора јој писао под другим именом.

Међутим такав проблем у начелу не би постојао када би руски правосудни систем другачије био уређен, сматра Ривина. „У америчкој пракси човек добије 200 доживотних казни, а ми мислимо „каква глупост, довољна је и једна“. Међутим Каћин случај нам говори да је било преко 900 силовања (док је била заточена), али су (практично) квалификована као једно. Када би постојао збирни ефекат, не бисмо видели тог човека на слободи“.